Источник

И С Т 0 ч н и к

Стр. 277

по сталним правилима или нормама, од којих се не смије удаљити, ако хоће да његову умствовању одговара реалнозт, Хоће ли човјек и друкчије да мисли и закључује — таких случајева има доста, што потврђују разнолики филозофеки системи, од којих нас неки увјеравају, да нпр. нема збиљскога материјалнога свијета и т. д. —, онда му се не може слагати мишљење с реалнотћу. Јест, али томе није логика крива, него човјек, који се изневјерио логици. —■ Како се види, претпоставке нијесу без приговора, па не ће ни пут бити згодан за хвале вриједно предузеће. Ни теолози ни природњаци не ће и не могу одустати од назива „вјечни закон". За то не треба заобилазити овај назив нити га сумњичити, јер то мирише скептицизмом. Но ипак ће се пут за помирење вјере и знаности моћи наћи, кад природњаци лојално признаду оправданост и религијских принципа, који су срасли с духом људским, те добро схвате, шта спада у дјелокруг истраживача природе. Идимо даље, да видимо, шта мисли о генерализовању природних нужних закона! Понајприје спомиње енглескога скептичара филозофа Хјума (Ншпе) и његово мшпљење о закону узрочности. Хјум је, како је било и очекивати, у смислу свога система, умје])енога скептицизма, забацио то генералисање, јер је био прогласио закон узрочности ни мање ни вигие навиком. Напомена. Хјумов филозофски систем је умјерени скептицизам у ствари сазнања. Помоћу ивстикта, учи Хјум, долази човјек до природне сигурности, Напротив, разум га принуђава, да сумња у истинитост или фактичност спознаје, стечене инстиктом. Основа му је побијање четирију фундаменталних принципа или аксиома, а то су: 1. принцип истоветвости, 2. принцип противурјечноети, 3. принцип искљученога и 4. принцип узрочности. Особито је противник овога задњега пргшципа, који учи, да свака посљедиц^ има свој узрок и обратно. Само бих још додао, да не мора посљедица слиједити у стопу свој узрок. Узрок може бити краће или дуже вријеме без посљедице у појавном физичном свијету, док обратао није могуће, посљедица свака мора имати свој узрок. Да," први узрочник свега — Бог је вјечан, а свемир, као посљедица тога вјечнога узрочника, није вјечан него временит. — Хјум се обара по проф, Раини на каузалитет од прилике овако: Ако вјерујемо, да има сваки узрок одређену посљедицу, а свака посљедица свој одређен узрок, то се оснива ово суђевне не на реалном или онтолошком одношају, него је то напросто навика. Ми смо обикли одређивати каузалне одношаје између одређених