Источник

Стр. 294

источник

Бр. 19.

усуди код њега причестити се пречистих тајана тијела и крви Христове, — такође пострадати и биће као Богоубијца осуђен. А ако га ради смртног гријеха пече савјест, нека не дрзне литургисати, док се не очисти од гријеха, у ком се налази, скрушеношћу и срдачним жаљењем, и усменом исповјешћу пред духовним оцем, и чврстим обећањем, да више неће падати у тај гријех. Ако ли се пак усуди са смртним гријехом, неисповјеђен и покајањем неочишћен литургисати, поред гријеха смртнога, у ком се налази, напртиће на душу своју други још тежи смртни гријех, и божанствених ће се тајана причестити за осуђење своје, јер их се је недостојно причестио. Ако свештеник за вријеме самог служења божанствене литиргије дође к себи и сјети се, да се налази у смртном гријеху, то колико може више нека се ражали и покаје, и сакруши срце своје, и својски обећа, да ће се ускоро исповједити и удовољити, и скрушено се молити због гријеха свог. А достојном служењу и причешћу пресветих тајана смета особито и то: ако је свештеник или ђакон кога презрео, или му што па жао учинио, па зна, да се овај љути и срди на њега; или ако се сам свештеник и ђакон ради тога, што му је неко какву неправду учинио или га увриједио, љути и срди, нека се не усуди литургисати: но нека најприје, по заповиЈести Господњој. оде те се помири са братом својим, и онда тек нека литургише. А ако се увријеђени далеко гдје налази, а потребно је да се служи, то нека обећа, да ће се, чим се с њим састане, одиста помирити, и нека се у срцу свом искрено покаје, па по потреби нека литургише. Достојном овом служењу и причешћу св. тајана смета и то, кад свештеник у вече много једе и пије. Зато се озбиљно ваља с вечера уздржавати од јела и пића, или ваља што врло мало окусити; а од поноћи није слободно ама баш ништа јести Ако пак и најмање што окуси јела или пића послије поноћи, нипошто да не дрзне литургисати, јер од поноћи настаје природни дан. Најзад, сваки свегнтеник и ђакон, који има жепу, дужан је да се озбиљно уздржава од општења с њоме прије литургисања неколико дана, а и онога дана иослије служења, јер ко се не уздржава а служи, тегпко гријеши. А ових сметња и запрека има се јако чувати не само свештеинк него и сваки хришћанин, који је рад да се достојно причести светих тајана, осим оних, који су на смрт болесни Осим ових има и других сметња достојном служењу и причешћу светих тајана. Па ако су оне и мање од горепоменутих, то их је ипак дужан помњиво искорјењивати којшко је могуће и чувати их се и свештеник и свг ки хришћанин. Прво је сувишна расијаност мисли, које ваља по могућству сабирати у једно, а обуздавати се могу топлом молитвом и усрдним размишљањем о страдањима Господњнма. Друго је унутрашња узнемиренаст, а то је сијета; њу ваља одагнати надом на нримање благодати Божије, а ова се добија причешћем тајана Божјих. Треће је клонулост или улијењеност, коју ваља бадрошћу, трезвеношћу и бдјењем и кратким спавањем снажно од себе одгонити. А изнад свега овога четврто је збуњеност или немир тјелесни, који настаје од оскврњења у сну, који ако бива а човјек му не даје повода, ипак без велике нужде нека се не усуди литургисати.