Источник

Бр. 19. И С Т 0 Ч Н И К Стр. 289 њем се елучају то догађа преко појавнога свијета, у коме се човјек калази. У првом случају непосредним надражајем духа, ила можда бо.ље речено, тако, што је дух човјеков већ а рг!ОП (од постанка свога) тако уређен, да одмах тражи за појаве односне им узроке. Горње рнзматрање повлачи за собом питање, које Арнолд и и ставља ево овако: „Ну ако је према тому опћа законитост само знхтјев људскога духа, пига се: одакле полази, да се реалност тому захтј^ву доиста и покорава? Кано да је ово питање занимало и великога Канта. када је узимао, да је каузалитет посебан облик нашега разума, а што у тај облик не пристаје, тога да разум напросто не схвата. — Да ми не можемо ово Кантово мишљење примити, слиједи из појма о каузалитету, коме (т. ј каузолитету) ми духовно (или умно) дјеловање човјеково потчињавамо, јер је каузални закон, као што смо горе рекли, господар над нагпим умом, ако хоћемо да нашем мишљењу реалност (стварност) одговара". — Г. Арнолд је склон, како се чини, тражити узроке тога подударања у самим стварима, што ми потпуно одбравамо. Консеввенција је одатле од необичне важности, која се потпуно поклапа с религијским учењем или постулатом, да је цијело створење у свемиру дјело некога вишега интелигентнога бића, које је хтјело и умјело према одређеној сврси уредити цио појавни снијет. Тако долазимо ево с г. Арнолдом до телеологије, која је „хисторијски посматрана у данашњем нашем душевном животу доиста у свези с монотеистичким схватањем божанства". Мисао нужнога каузалитета у скемиру води нас најстрожије у окриље религије. Поради тога су сви они филозофски системи против нужнога каузалитета у снима појавама душевнога и физичиога свијета, који проглашавају рат теизму до истраге. Особито се ту истиче материјализам Па ипак материјализму није запело за око, што се кроз цио Давринов еволуциони систем провлачи као црвена нит идеја телеологије т. ј.: да се све развија од нужних облика до виших савршенијих, већ се је шта више сјединио с Дарвинизмом! Каузалитет нас ето доводи до „вјеровања у свемоћ врховне интелигенције, јер се каузалитетом само поближе означује начин дјелатности божанства. И тако се ево, вели право Арнолд, приказује вјера нужно најдубљим корјеном снажнога душевнога живота и најјачим бедемом против знанственога и етичнога скептицизма" ја бих још додао: и против свију оних филозовских система, који хоће да одузму човјеку религмју, то највише благо, што га управо и чини човјечним , јер је негдје згодно речено: геК|>чо раепе §о1а еа(:, с[аае (Иевсегпј!: ћошшев а БгиГЈв. Потпуно одобравамо мишљење Арнолдово, да и без обзира на