Источник

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 319

генерација води за нос, али не служи нипошто тому, да углед овога стољећа пред познијим генерацијама повиси. Касовиц је на то ђефинитивно отклонио теорију десценденци/е". Наиомена. Да се према истакнутој паралели што боље види неоправданост и апсурдност дарвинизма, оцртаћемо овдје кратко учење Хегелово. Његов ноетски (спознајни) систем спада у категорију чистога идеализма или идеализма у облику аириорисшичнога ингаелекшуализма. Идеализам овога облика познат је особито по томе, што уопће нијече или пориче егзистенцију (иостојање) објективнога, реалнога свијегиа , који ми својим тјелесним чулима на сваком кораку и при најмањем покрету осјећамо, којега смо н ми нераздјељиви чланови. Овом је систему човјеково мишљење аисолутно , те може аириористично (т. ј. без и најмањех^а обзира на искуство у свијету, који нас окружује) конструирати систем свијета, и то је — систем реалности! Просто речено: Човјеку није потребно знање стечено мучним искуством, па да одатле позна евијет, његов задатак и узрок му, њему не треба за то ни посебнога Божјега јављања, дакле ни Библије, јер он то може све сазнати мтиљем , и то зато, јер да су мишљење и егзистенција истоветни. Овај се идеализам распада у три форме: Фихте-ов, Шелингов и Хегелов. Овдје ћемо се позабавити кратко с Хегелом. Најрадикалније је изведен интелектуалистични идеализам у Хегелову систему, познатом под именом „панлогизам", јер он изводи и духовно (Сге181;) и природно (Ма^иг) из апсолутнога појма о егзистанцаји. Полазном му тачком служи тврдња, да су мишљење и реалност идентични (једно и исто). Логички му је појам (замисао), ако се тако може назвати супстанција свију појава, да, битност ствари, Апсолутни се појам замисао без језгре, супстанције, којој би та замисао као предикат припадала — по Хегелу непрестано развија. То — апсолутна замисао је чисто мишљење без садржаја (језгре). Дијалектичким (! ?) развојем добија тај апсолутни појам — који је најчишћи ађб^гаекпп — своју садржину, излази ван из себе, да постнне — природом (На1иг), враћа се опет у се, да постане субјективним духом (вићјесНуег 6е18{;) у човјеку и тако најзад добијемо апсолутнога духа у умјетности, откривеној религији и филозофији. Овај апсолутни процес врши се помоћу дијалектичкога машљења, Ово се мишљење састоји у томе, што дух најцрије нешто тврди, затим ту тврдњу пориче, па је поново успоставља, при чему иде од једнога противурјечја до другога, док не доспије до потпунога развитка. Законе логичне, како их по логици треба употребљавати, Хегел забацује, и подиже контрадикцију до темељнога правила за филозофску, а не практичну (у обичном животу