Источник

Стр. 320

ПСТОЧНИК

Бр. 21.

примјенљиву) спознају. Резултат његове је филозофије: Сиознаја нема никакова иосла с реалним сшварима, него само с аисолусаним идејама• То је по Дришу друго чудовиштс} XIX. вијека покрај првога дарвинизма. Овај филозофскп систем обраћа све стрмоглав: психолошке проблеме, еволуцију, реалност, забацује логику и т. ц. кратко речено : иокренут је раса иротив здравога разума. Даље спомиње Арнолд биолога Хертвига, којн заузима у еволуцији и селекцији протпвно ставовиште од дарвинизма, јер да „почивају на различитом тлу". Гласовити ботаничар Рајнке долази до слична резултата и узима многитво ирвотних облика , те да „ннје вјеројатно, да бн се нама познате врсте макар и већим дијелом развиле биле узајамном трансформацијом. Природњаци ето напуштају све више и више хипотезу чисто механичкога тумачења органске егзистенције, па се враћчју на стазу гласовитих противвика дарвинизма Бера (Ваег) и Вајгенда (\У1^апс1). Како су ова два научењака учили, да „организми имају тежњу развијати се према сврси", таково мишљење заступа и горе спомепути ботаничар Рајнке. Тако се ето телеологији враћа све више и више пријашња важност у испитивању природе, Косман 1 ) (Созатапп) већ расправља о телеологији и њеној законитости, па тражи, да јој се при тумачењу природе призна једнака вриједност као и каузалној законитости. — Како се види, дарвинизам почиње приаадати све вигпе историјској прошлости, спадајући у ону скупину идеја и теорија, које су направиле заглушну вику, и појавиле се као муња, изл које осгаје само дим и гареж. Дарвинизам се истакао таком одлучношћу у 70.и 80.-им годинама, да је био приличан број малодушних и ме^у ученим теолозима, протестантским а мање римокатолачким, те похиташе прилагодити библијски реферат о човјекову постанку овој теорији, која је од доба алијанције с материјализмом хтјела за сва времена одузети хришћанству онај значај, који му по праву припада. 8јс ћ - ап811; § - 1опа тигкћ! И природњаци и теолози брзоплети, који хоће да не изостану иза „духа времена" могу одатле примита лијепу поуку, и да добро* упамте, да у емпиричној знаности вриједи оно опробано нравило: еггаш!о Шаттиб. С тога нека се никако не изводе закључци из емпиричкога знанственога истраживања с тенденцијом кориговања или допуњавања религијозних проблема. С падом дарвинизма скопчан је и пад његова приснога савезника, материјализма, који је хтио све протумачити помоћу грубе материје и иманентне јој неке имагинарне силе. За нраво био је модерни материјализам недонохпче, па је био Ј ) Соввшатт: Е1етеп1с 4ег- етртвсћеп Те1ео1о§1е. 81и1;4§аг1, 1899.