Календар Просвета. [За год.] 1928

љања атома, неких најситнијих дјелића, од којих да су рађена «сва тијела, и која се више не могу дијелити на ситније.

Један од првих организатора нововјеке науке, гласовити француски филозоф и математичар Декарт, износи у 17. стољећу једно мишљење о атомима, које значи најљућу реакцију на старо мишљење: док је старије мишљење све појаве сводило на нарочите природне силе, које су везане уз материју, Декарт одриче атомима сваку моћ они су за њега потпуно пасивни, они нису ни за што способни осим да се крећу и ударају са другим атомима. С таквим атомима хтио је Декарт да објасни све природне појаве, и пао је тиме из једног екстрема у други. Нову епоху у науци започиње велики Енглез Њутн. Поставивши и доказавши свој гласовити закон привлачења, по којем се сва тијела међу собом привлаче т. зв. гравитационом силом, уводи он у физику једну пруродну силу, која је стално и опће својство сваке материје. Он материји даје поновно неку моћ, али у погледу атома остаје у главном при оном, што је учио Декарт.

Ту започиње рад Бошковићев. Он преноси идеју опће «силе Њутнове у ситни свијет атома, преудесивши је тако, да је могла дати рачуна о свима појавама на материји. — Бошковић понајприје одриче атомима то својство, да су и они макар и врло ситна тијела, која би могла запремати простор, међу собом се сударати и т. д. Његови атоми не запремају простора, они су само тачке, али не тачке само у смислу геометрије, него физичке тачке, које су центри сила. Сила која избије из тих тачака у најмањим је удаљењима одбојна. Та одбојна сила неда атомима, да се једни другим бесконачно приближе, па нам изгледа, као да сваки атом испуња неки простор. Сила код веће удаљености прелази у привлачну, онда опет у одбојну, а најзад остане за велике удаљености привлачна-гравитациона сила. На прелазима око сваког атома има онда мјеста, гдје не дјелује ни привлачна ни одбојна сила, и ту могу да мирују други атоми. Одвише би нас далеко одвело, кад бих разложио, како је Бошковић овим својим атомима објаснио све материјалне појаве.

Он је својим системом успио, да уклони протусловља, која у себи садржава појам материјалног атома; његови су атоми у истину потпуно недјељиви. Он је сва својства материје свео на дјеловање једне једине силе, и тиме за право материју надомјестио том силом. Овим назорима о материји и атомима постао је Бошковић зачетником онога правца у теорији материје, којим је наука кроз двјеста година пошла и којим она и данас иде: да материју своди на силе, да материју дематеријализује. Колику важност има ова велика идеја Бошковићева, нека свједочи цитат из једног дјела Ничеа, гласовитог њемачког филозофа, који Бошковићев рад сматра преокретом у научном мишлењу. Ниче вели: »Што се тиче материјалистичке атомистике, она је једна од оних ствари, које су најтемељитије побијене; ваљда данас