Календар Просвета. [За год.] 1928

34.

дао Бошковић, можемо искористити и старија мотрења, која су извршена несавршенијим справама. Једна таква идеја може дакле да отвори науци безброј извора сазнања.

Како већ споменусмо, Бошковић није успио, да свој програм астрономског рада проведе. Он је тражио развој звјездарне у модерном правцу, а зато је требало савладати отпор тим већи што је за то требало и новаца.

Своје најпотпуније и најдотјераније дјело дао је Бошковић у области филозофског мишљења о основима физике, у области, у коју није могла да дира ни самовоља ни пакост људска. То је његова теорија физике; која је изашла год. 1758. у Бечу, а 5 година касније у другом издању у Венецији на латинском језику. Нешто дугачки латински наслов дјела гласио би у модерном преводу отприлике: »Теорија физике основана на јединственом закону за све природне силе.«

Да Бошковић није у свом животу ништа дао осим овога дјела, био би бесмртан и његово би се име спомињало, док се год буде изучавала природа. Бошковић је у овом дјелу донио потпуно ново схватање унутрашњег устројства материје, схватање крајње дошљедно у логичком погледу, и у којем га иде апсолутни приоритет у историји науке. Идеја, коју је он тиме унио у науку, није престала да буде дискутована: сваки филозоф и сваки физичар, који се позабави питањем материје, мора да се опредијели према основним начелима Бошковићеве науке о атомима. Ово је дјело било сензација оних дана, кад је изашло, а и касније је дискутовано до најновијег времена од учењака првога реда, као што су, да споменем само неке, филозофи Феснер, Спензер, Вунт, физичари Ампер, Коши, Тиндал, Фереди, Келвин, Херц. — Ово је дјело изашло год. 1922. у новом издању са латинским текстом, кому је додат енглески пријевод, трошком наше владе.

Није могуће у кратком приказу дати садржај овога дјела, јер је оно и опсежно и апстрактно, али ћу покушати, да изнесем његову главну идеју. За то нам је потребна ријеч двије увода, да разумијемо проблем, који је Бошковић хтио да ријеши овим дјелом.

Природне се појаве пред нама одигравају увијек на реалним тијелима. На најнижем степену физичкога знања човјек би сваком тијелу. на којем види појаву, приписивао неку нарочиту моћ, којом оно производи односну појаву. На тај би начин наивни посматрач природе нашао безброј природних сила, док ми данас признајемо само мален број природних сила. Оно прво, наивно гледиште имао је у главном Стари вијек, а по Аристотелу, извору готово свега средовијечнога физичкога знања, и Средњи вијек.

Чим се међутим удаљимо од првог наивног гледишта, па '

се питамо, како су тијела способна, да производе појаве, како то, да на пр. из њих избија топлина и свјетлост а како је опет гутају, онда морамо нужно помишљати и неко унутрашње устројство материје. Тако долази наука до замиш-

.—–