Календар Просвета. [За год.] 1928

41

линовог јутра па до старачког Воскресенија. А тај Нехљудов, то је изажета срж личности Толстојеве. То је онај Нехљудов- Толстој који као властелин хоће да помогне сељацима, да одстрани беду и заосталост, а уместо тога постизава противно. Сељаци га још више замрзе, јер не верују и слуте превару. То је онај педагог и велики реформатор Толстој, од кога мужици беже да им не исквари дедовски начин живота, и кога најзад црква проклиње као безбожника. То је онај социјални и културни револуционар Толстој, који хотећи исправити и породицу и државу, и судство и пороту, напослетку долази у тешки судар са целом својом околицом и ствара раздор у рођеној фамилији.

Колико је год у тим свим критикама и борбама хтео добра, стално је само почињао зло.

И сад долази пад у мистичку пасивност и потпуну изолаџију : трагика нехљудовштине излази потпуна и довршена. Нехљудов, то је Толстој који се увек трза, бори, постизава противно и онда с болом пушта руке. Ничево! То је цела једна посебна душевна конституција, та грандиозна толстојевска (можда уопће руска 2) »нехљудовштина«, Очајни, ресигнирани, преморени Нехљудов у Толстоју, макнуо је још последњом гестом: да исправи Христа! Велики учитељу љубави ! Ти хтеде да нас научиш извршењу љубави човечанске! Али види плода чудесног! Из овакога семена љубави делотворне ниче зло, грех и мржња.

И тако је Толстој остао до краја живота сам са собом раздвојен. Велики хармонични генији, међу песницима на пр. Гете, а међу филозофима велики конструктори система као Хегел, Фихте, Шелинг остају за нас с вечитим упитником : јесу ли уистину до последњег даха били истинити и искрени Јер протусловља ипак сведоче о вечитом и истинском тражењу. И Толстој је био пример генија с поцепаном личношћу, слично као св. Аугустин, Ђордано Бруно, Русо, Шекспир, Достојевски, Шопенхауер и још толики други. Је ли већа вредност форме, система и хармоније, или неуморног, никад довршеног, никад формираног, никад хармоничног кидања и тражења> Ако је нутарња истинитост, под цену спољашњег протусловља већа, онда и Толстој спада међу највеће. Толстој је својим вечитим тражењем и вечитим својим дизањем изнад самог себе, сталним десавуирањем своје личности од јучер, те кидањем и изновичним почетком остао већи истинољубац него многи ташти креатор каквог складног и под силу »заокруженог« система. Он је дошао до протусловља са самим својим бићем, са животом и његовим постулатима. Али његова наука и религија Не опири се злу! ипак је била доживљај и потом дубока истина у његовом духу. И та наука крваво је отета једној страни живота, ипак, ипак: живота. Само је из ње Толстој сачинио тоталитет, универзални регулатив живот. Он је на то круто слово живота ударио свој последњи и најтежи акценат. И тако је морало доћи до протусловља: Толсто-