Календар Просвета. [За год.] 1928

50

Дужност је. сваког да се клони уживања што више може и да се за рана почне вежбати у тим одрицањима.

А једно од најгорих и најнепотребнијих уживања то је пиће, које уживање свак може напустити, ако се за рана вежба у томе.

Милан Карановић: — Сарајево.

Самоучка писменост.

Историја рода са наслеђиваном тежњом самоучкој писмености.

Покојни професор Цвијић и његови сарадници наилазили су у крајевима динарским, нарочито у близини старих манастира, на целе родове и крајеве где се цени писменост и код којих се одржава самоучка писменост у нараштајима. То су заостатци старе немањићске културе Средњега Века. У календару »Просвета« за лањску, 1927. годину, изложена је историја једног таквог рода, а то су Мирковићи из Бјелајског Поља (срез петровачки у Босни), из кога је председник »Просвете« и њен почасни члан, покојни Симо Мирковић, и како сеу томе роду одржавала и ширила самоучка писменост код више њених нараштаја.

Сабирајући и даље податке о томе за овогодишњи календар узећемо историју једног рода — који се зову Дивљани — у планинској жупи Зијамет Црна Ријека под Јахорином планином (срез сарајевски). Они су расељени огранак братства Караџића са Дробњака испод Дурмитора планине из села Петњице, одакле се и предак Вуков населио у Јадар у србијанском Подрињу. Да буде јасније и прегледније изнећемо најпре: шта је самоучка писменост и ко је ђаче самоуче; историју рода КараџићаДивљана и како се међу њима заметла и ширила писменост; како су одиве тога рола уносиле писменост у родове где су се поудале и једну жртву тежње тој писмености.

Шта је самоучка писменост и кога сматрају за ђака—самоука. Ако се један човек у селу научи читати и писати, а није ишао у школу, за тога се рекне у народу да је самоучки изучио. Самоук се много више цени него онај који је у школи учио. Понос је рода и села и на сваком кораку указује му се пажња и част. Цени се она неодољива и несавладљива жеља и тежња да научи читати и писати, велики напори при срицању слова, слогова и речи и тежња да и друге из своје средине изучи. Сматра се да ђак— самоук има у себи нечега пророчкога, светачкога и да је он једини у стању да чита, разуме и тумачи староставне књиге. Због тога је на крсним славама његово место почасно и нарочита му се пажња указује.