Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
96 -
ласно ћемо зато што нисте тако богати као Гвозденовић. — О, вајкаше се Драгош, мало замишљен, ја сам на то мало мислио. Зар ја, син малог властеличића, да бацим поглед на ћерку великог властелина | возденовића, жупскога стегоноше. Боже, видиш ли шта ја радим >
— Шта ти је сад, одговори, Миља. Па неће, сигурно, ни мене отац пустити голоруку. Даће он мени барем село једно у прћију. То ми је он сам толико пута говорио кад је добро расположен. Надам се да ми то никако неће ускратити. М онда, ах онда — пуно ми се планова врзе по глави. Боже, ала сам луда»!
— Шта ти је» О каквим плановима мислиш.
— Па да начинимо рај од нашег села. Да је у њему боље него и у каквом другом селу. Да у њему нама начренимо кућу, а после, при некој доброј жетви, дворац. Па п ти нећеш седети беспослен. Отићи ћеш у службу деспоту, зарадићеш нешто собом. Ја се не бојим ничега.
— Миљо, Миљо, рече он, али се ја бојим и много бојим.
— А чега, душог
— Опрости што морам казати. Али се ја оојим оца твога.
— Зашто»
— Зебе ме на срцу, да те неће хтети дати.
— Воли отац мене, одговори Миља, ја се уздам да ми неће хтети криво учинити. А по том ја се уздам у мајку.
И Миља поче купити своје плетиво, и спремаше се да пође.
— Уздајмо се највише у Бога и у помоћ његову, рече она свечано, праштајући се с Драгошем. И она одмах за тим ишчезе, одмичући путањом ка дворцу.