Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
95
Ја те љубим и не могу без тебе. У Божје руке полажем сво осећање. Што он одсуди, оно ће бити, али је пресуда у твојој руци. Хоћеш ли ти са мном» Да ли и ти
_ мене љубиш, или је место старог. друговања и прија-
тељства, које одбегава одраслу девојку, настао немарг
Кажи ми да знам. Прими ме или одбаци!
— Зар се може за те не марити» промуца она, погледав га погледом који је једини умео казати што је девојче у тај мах осећало. Зар могу ја не марити · за тег Али, ако ја добро разумем шта ти хоћеш, ти знаш како се то ради; ти знаш у кога се иште девојка.
Миља га погледа озбиљно, али се не брањаше · кад је он загрли око стаса и кад јој на уснице притиште ватрен пољубац. Само што га одмах по том чако одгурну од себе и лагано га прекори прстом.
- Ја сам ти казала, рече она, ја те хоћу, и не знам _ како бих без тебе, али за остало треба да нареде наши родитељи. Ја ћу | још данас казати мојој мајци, а ти гледај шта ћеш и шта ви треба да чините.
= И ја ћу казати и оцу и мајци, и питаћу их шта треба да се ради. Само знам да бисмо ми били славни као муж и жена.
— Полако, полако одговори она. Не треба трчати.
— А зар ти не би жао било што би оставила градап, дворове, своју цркву и велику кућу, толику дворбу и послугу» Ја и заборављам да у нас то ништа · нема.
= Па ни ваша кућа није мала.
= Није мала спрам простих сељачких кућа, али кућа једнога властеличића, далеко је мања и незнатнија од велике властеоске куће као што је кућа Гвозденовића. Јеси ли ти, Миљо, на то мислила 2
— Мени је, драги мој, двор онде где си ти, а мене је моја мајка научила на рад, послушност и једнакост | још од детињства. Ја познајем твоју мајку. Уз њу ће ми бити као и уз моју рођену. Ви сиротиња нисте, а