Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

1

__Тако говори Миодрагг Па тога треба казнити за то. Како сме тако да се руга вери својој, да тако пљује на отаџбину својуг |

— Како сме» Сме зато што је настало последње. време. Па није ни то све. -

— Шта има још»

— Њиву и воћњак коју има манастир код Липљана, на врло лепом месту, близу Неродимке, одузео нам заједно с овогодишњом жетеом властелин Радосав.

__ Је ли то воћбњак недалеко од дворова цара Уроша, у којима смо недавно били» Па тамо је турска власт.

— Јесте, баш зато. Гурска власт зна да су цркве и манастири корен овоме народу. Неће да их брани нигде. Против њих су на сваком суђењу. Црква губи имање и приход, чим се на суд појави. Радосав је то опазио. Осим тога зна да смо у другој држави, па је неки дан отерао наше људе и заузео нашу земљу.

— То би онда с манастиром било свршено, чим би нестало српске власти, проговори Драгош, очевидно се сневеселивши.

— Тако је, синкоР

— Па шта ће бити онда од народа, кад му се погасе цркве и манастири >

— Грдно смо грешни, синко! То је воља Божја, то је Бог попустио напасти на нас грешнике.

Отац Калистрат се поче крстити, као што је увек радио кад би му се зли гласови нагомилали, преврћући нервозно своје бројанице, и шапућући: „Господи помилуј! Господи помилуј!“

У који мах отац Калистрат свршаваше молитву, зачу се јако куцање халком на вратницама. Вратар отвори вратнице, и у авлију уђе манастирски момак, блед, испијен, с везаном левом руком а с окрвављеном поком у коју је био одевен. Очевидно је био рањен.

Отац Калистрат се пожури низа стубе на авлију пред рањеника. а Зи

Калуђер и хајдук 8