Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку
одбранити.
114
= Шта је Антоније Ти си рањен, питаше га отац Калистрат. Камо брашно |
— Брашно ми отеше гусари ту горе у планини. Ја сам се ставио на одбрану, а они ме, ето, ранише у руку. Са мном није било никога. Сам га нисам могао
= Где у планини» уплете се Драгош.
— Недалеко одавде. Кад се из Плочника пође на пут ка Клисури пут Жупе. Е
— Откуд ту гусари» упита Драгош. То је, тако рећи, у Плочнику самом.
— Као да је био међу тим рђавим људима властеличић Миливоје, онај што су му имање и кућа при самој планини. |
— Може бити, н он је сигурно, одговори Драгош. Тај ништа не ради, по вас дан пије и спава, а ноћу нико не зна где проводи. Рђав човек, у опште. Ја бих се заклео да је брашно он узео и да би се нашло у његовој кулачи. Непрестано се око“ њега скупљају рђави људи.
— Сад им је време, рече отац Калистрат.
— Никад није време, одговори Драгош, рђавим људима. — Али, збиља, момче, окрене се он рањенику, јеси ли ти сигуран да је с тим гусарима био Миливоје 2 Јесу ли с њим били гусари или његови људи 2
— Готово сам сигуран да је он, рече рањеник, и окрете се оцу Калистрату с молбом да нареди да му се испере и превије рана.
Драгош плану и викну одмах свога момка да спреми коње.
— Што ћеш, синкор упита отац Калистрат.
-- Хоћу да идем да повратим брашно манастиру, рече Драгош, само те молим дај ми још тројицу манастирских стражара.
— Остави се, синко. Може бити да је Миливоје гладан. е