Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

одбранити.

114

= Шта је Антоније Ти си рањен, питаше га отац Калистрат. Камо брашно |

— Брашно ми отеше гусари ту горе у планини. Ја сам се ставио на одбрану, а они ме, ето, ранише у руку. Са мном није било никога. Сам га нисам могао

= Где у планини» уплете се Драгош.

— Недалеко одавде. Кад се из Плочника пође на пут ка Клисури пут Жупе. Е

— Откуд ту гусари» упита Драгош. То је, тако рећи, у Плочнику самом.

— Као да је био међу тим рђавим људима властеличић Миливоје, онај што су му имање и кућа при самој планини. |

— Може бити, н он је сигурно, одговори Драгош. Тај ништа не ради, по вас дан пије и спава, а ноћу нико не зна где проводи. Рђав човек, у опште. Ја бих се заклео да је брашно он узео и да би се нашло у његовој кулачи. Непрестано се око“ њега скупљају рђави људи.

— Сад им је време, рече отац Калистрат.

— Никад није време, одговори Драгош, рђавим људима. — Али, збиља, момче, окрене се он рањенику, јеси ли ти сигуран да је с тим гусарима био Миливоје 2 Јесу ли с њим били гусари или његови људи 2

— Готово сам сигуран да је он, рече рањеник, и окрете се оцу Калистрату с молбом да нареди да му се испере и превије рана.

Драгош плану и викну одмах свога момка да спреми коње.

— Што ћеш, синкор упита отац Калистрат.

-- Хоћу да идем да повратим брашно манастиру, рече Драгош, само те молим дај ми још тројицу манастирских стражара.

— Остави се, синко. Може бити да је Миливоје гладан. е