Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

град да помогну турском султану освојити га од хришЋана. Ах, обоје ми је то срце расцепило.

— Зашто синког Не можеш ли ми казати узроке твога неодобравања 2

— Оно што су сажегли жива, не знам је ли истина оно кривац. Он се до последњег часа, без престанка,

молио Богу и заклињао да није крив, да он није

паликућа. == Па ваљада су порота или суд добро утврдили који је кривац. Што се он куне, не треба много да те

онеспокојава ; сви они тако раде.

— Али ко зна» Мени се онде чинило да се онај искрено заклиње, и ако је паликућа.

= Ту ти одобравам. Ко зна» Може бити истина. и на твојој страни. Сећам се да сам од некога слушао да је мањи грех деведесет кривих пустити него ли једнога правог осудити. ИМ ја тако мислим. МИ управнике сам с којима сам у пријатељству, не једанпут опомињао на те дужности стрпљивости и олагости, без којих на овој земљи правде бити не може. Али су ми они много пута одговарали да. јје на њихову врату општи ред и спокојство и да би зли узели брзо мах, «ад би се, правде ради, тако благо поступало. И они жале да се учини неправда и не би ради никад да неправду допусте, или одобре, или изазову. Али говоре, да су опште спокојство и ред тако крупне ствари да се њих ради мора прогутати и понека погрешка, по којој би неко прав од закона страдао. Општа ствар добија само тиме што је чвршћи ред и сигурније спокојство. А с тим и правда добија.

— Верујем, одговори Драгош, ми то је истина. Али је мени, кад сам гледао онога човека, било тако, да бих насрнуо на оне што су га пратили и отимао га од њих. Што ћеш» Гаква је моја природа, и ја од ње никуда не могу.

У који су мах они ово разговарали, у порту ступи и оцу Калистрату приђе један човек, слеп у једно