Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

ПАН а Грипа 1: а

155

"редбе о свему што треба да раде. По том нека буде гоља Божја. Што је суђено, отклонити се не може!

— Мисли ли превисоко ти царство одмах путоват тиг

— Чим будем готова с наредбама и са спремом.“ „Ја Бу вас известити по нарочитом човеку.

Гвозденовић се диже да пође. Царица зовну Стамевију и нареди јој да се звони у цркву на молитву, па по том позва Таоа ленонина да буде на молитви и он, а сама оде у своје собе да се спрема.

Повративши се из цркве, са које се већ разлегао звук манастирског звона, (Стаменија уђе на ново у дворану, у којој је био остао Гвозденовић, приђе му руци, и по том стане код врата, на која ће се повратити царица. и очекиваше је. Гвозденовић је једва познаде у њеном смерном оделу дворкиње.

— Боже мој, Стаменија, јеси ли ти тог рећи ће он. променила си одело, начинила си се пола калуБберица, па не могу да те познам.

— Да, ја сам! Сад ме царица готово никако не пушта од себе. Жељна сам свога одела. Али парица је тако ТЕ да се не може не слушати.

— Царица Бе да путује к својој мајци на деспотеки двор. Да ли ће и тебе повести, упитаће Гвозденовић. У тај мах се показа царица Мара у превесу иу свечаном црном огртачу и позвавши Стаменију да за њом пође, упути се преко дворишта цркви. За њима пође Гвозденовић и други који су се онде у порти десилли.

Са свих страна из ћелија и из дворишта хитале су

· црква калуђерице у свом црном оделу, старе и младе све умотане у своје грубе калуђеричке хаљине, у котима се све заборавља.

Црква се скоро дупке напунила. Глас старога архимандрита, доста снажан, одјекивао је о сводове храма. који је у са свим другојачијим временима подигнуг. Царица. је одмах клекла и са скрштеним рукама,