Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

157

· дужност. Помену послушност и слогу. Рече како друг

друга треба да чува као очи у глави. Пагласи како од њих и од њихове тврдоће, послушности и верности зависи и вера и отаџбина, и како ће имати вечни бла-

' гослов они који се добро покажу, а како ће издајници

бити проклети и овога и онога света.

Отац Калистрат је говорио громко, лагано, да га и натпростији може разумети. Али је говори) с истинитим одушевљењем из душе к души тако да је уз-

"буђивао. Његов глас и његова реч проницали су сва-

коме у душу. ои су плакали нарочито женскадија. Полазило се у рат са злим слутњама. Тада, доиста, нико

Рт могао знати ко ће се и како ће се из рата ИЕ

' ни шта ће после рата бити. То је доприносило да узбу-

(о

ђење од говора оца Калистрата буде много јаче. Кад је отац Калистрат свршио беседу, сви по реду старештва прођоше поред њега да му целивају десницу и крст и да их он пошкропи освештаном водом и босиљком. | Кад се и то посвршавало, женскадија с момцима навали да изврши послужење. Госпођа Круна је још

"раније издала наредбе како да се понуде сви без раз-

лике п како нико непослужен да не остане. Њен је главни помоћник у томе била ћерка јој Миља. М сви сад навалише на посао. Комаде печења људи су узимали са собом «да им се нађг при руци гдегод напред. Та послетку дође и тренутак да се полази. Гвозденовић први појаха коња да покаже пример. За њим су се журили сви остали. Драгош и Којадин приђоше да се опросте с госпођом Круном и са госпођом Плетикосићком. Стаменија је била раније отпутовала на двор

"деспотов с царицом Маром. Миља је, једва залржа"вајући сузе, озбиљно прилазила к Драгошу да му по"жели среће. Најпосле војничке трубе засвираше, и "војска пође у две колоне: једни, с Којадином на челу, одоше пут Беле Цркве, одакле ће на зисове планинске

за

ПРИ вео РАТУ АИ ЗАРА ИМ И али Љу МУ