Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

14.

шење Божје. Они који буду на местима нашим када то наступи, састараће се начинима који онда буду могућни. На послетку, све што ми радимо, ослања се на милост Божју. Ако је воља Божја да овог народа и ове вере нестане, нестаће их, а зко је воља Божја да се одрже, одржаће се, па ма шта чинили наши непријатељи. Али и имања црквена имају двоја; једно је 3емаљско, 2 друго је небеско.

— Нисам те потпуно разумео, оче Калистрате!

— Хоћу да кажем како црква може рачунати на земаљска имања. То разумеш шта је. Црква. осим тога, има да рачуна на небеско имање — на жив народ, на његову оданост, његову захвалност, његову веру. Ако вико никад не буде у стању, да ову живу веру у народу поколеба, имање је црквама излишно, оно је с њима у живом, верном и поузданом народу, који се не да ни истребити ни одвратити.

— Сад сам разумео, одговори Којадин. Го значи: треба цркви служити одано, с пожртвовањем, па не бојати се ничега. Биће цркве, док јој је год таквих служитеља !

— Да, синко, биће цркве док јој је год оданих, ревносних служитеља. који за њу живота жалити неће. А већ знате, докле буде цркве, биће и народа. Све друго је у Божјој руци.

Којадин скиде жапу узбуђен, приђе к руци селога свештеника и искрено је пољуби.

— Хвала, оче! Сад ни о чем више не сумњам. Сад сам јачи од станца камена.

Којадин ником „није казивао шта се ломило поодавно у његовој души. Он је размишљао о својој личној судбини, нарочито од онога горкога дана кад. су га кући донели рањена и изнемогла из боја с Турцима, и кад је, тога истог дана, оца свога видео у турској чалми и у турскоме оделу, па кад су му се наједанпут и мати и сестра разболеле, а сва кућа закукала. Пије му се милило више да живи. Учинило му