Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

181

1455. у Будим, који је после одгођен за дан 20. јануара 1455. Кад је лето настало и војна се против Србије отворила, сазове се сабор у Ђур, који се после пресече у Будим. Деспот Ђурађ је све до пада Новог Брда био лично на овом сабору, очекујући да ће се на њему нешто, барем као прошле године, свршити. Али на послетку, препун горчине и очајања, деспот смисли да се последњи пут и једанпут за свагда бар он лично разрачуна са западом те да види има ли смисла што је дотле радио, и има ли се још у кога колико толико узлати.

Седећи тако у Буру, деспот Ђурађ пође једанпут « (папском делегату да се с њим разговори и да види може ли што бити од рата с Турцима. Тога дана су му таман била приспела писма из Смедерева, у којима су му јављали најновији, све невесели гласови. Јављало му се да се Ново Брдо дуго још лржати не може и да је време да се и он кући пожури и да смисли какав свршетак да да тешком рату или да се пожури с добром помоћу што пре.

Папски делегат Јован Капистрански дочека веома предусретљиво старога деспота на вратима свога дома п замоли га да уђе к њему.

— Шта имате ново, превисоки господине деспоте, упита Јован. |

— Има доста, али ништа добро,одговори деспот. Ново Брдо, ако се до сад није предало, мораће клонути и предати се данас сутра — тако ми пишу. Кад оно падне, сва је јужна Србија пала, рат је свршен, и нас више нема. Мени пишу: или се пожури с помоћу, или дођи сам, да само сви заједно барем у последњем часу. Ето то су моје новости. Ја сам питао себе шта да им одговорим, па нисам могао да докучим. И ево ме сад код тебе, пречасни оче, да ме ти научиш шта бих могао да им одговорим.

Папски делегат обори главу и намршти чело.

= Превисоко ти деспотство, ни ја не могу ништа