Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

182

одговорити што ти веђ не би знао. Ми богорадимо у европске властеле за којег војника и за коју форинту. Даду ли нам — ми имамо: не дадну ли они — ни ме ништа немамо. Тако смо били јуче; тако смо ти данас.

— Али, пречасни оче. Турци на то не чекају.

— Ја знам, али другојачије није. Осим тога, ни ви Срби ништа не чините што-би светога оца папу и католичке хришћане узбудило, одушевило на живљи рад. Ви сте једнако изван крила свете цркве; избегавате да јој приђете. Не велим ништа против тога: не помињем ово као некакву погодбу. Ја знам добро, да сте данас на реду ви, а да Кемо сутра на тај ред пред неверником доћи ми. Само бих рекао, макар да се, може бити и варам, да би, на прилику, ваш прилазак у крило свете пркве, ваш одустанак од скизме, могао деловати узбуђујући, могао потрести хришњански свет великим енергичним саучешћем и помоћи вам. Превисоко ти деспотство нека узме да су то само моје личне мисли; нек ми не прими за зло што их казујем. Тренутак је узвишен и одсудан. Дужност нам је да будемо искрени. Мене. који све добро разумем, као што и ви разумете, боли срце гледајући у каквом је стању Србија.

=- Разумем, пречасни оче, одговори деспот с јаким акцентом горчине, разумем! Ви бисте, сигурно, Хтели да се ми најпре осрамотимо. па онда да пропаднемо. Али нато у мом народу ни луд пристао не би. Ми смо с нашом вером живели до сад; ми смо готови да њој верни и помремо. Јер“ то што говориш, мучно да би се обистинило. Да се Србија покори папи, било би неколико тренутака весеља у Риму; радовали би се они којима би се тим начином отвориле влади“ чанске столице, и — то је све. Нико не би, иначе, ништа друго мислио но што мисли сад. |

— Допусти да кажем да се превисоко ти деспотство вара. Приступање К атоличкој Римској Цркви једнога народа као што је српски, тако јуначког, тако.