Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

194

могаху потиснути хришћане из „својих заузетих шанчева. Многи знатни Турци изгибоше у борби, излажући се да би спасли битку и оложај. Међу рањеницима је био п сам султан Мехмед, којега онес гшћена и полу мртва донесоше у стан. Битка је била изгубљена, без помоћи. Војска остаде без главе п наже бегати главом без обзира за султаном самим, којега су полу мртва носили у Софију. Цео моравски пут у Србији преплавише бегунци силне, многобро јне војске турске, која је, пре неколико недеља, с невиђеним бесом јурила из целога царства и с целога истока пут Београда. Деспотове старе размирице с Угрима и с папом и погодба његова са султаном од 1455. беху га ставиле у веома чудноват положај. Збијен једва у половину старих својих земаља, с отвореним за Турску путем низ Мораву, деспот је, по тим погодбама, морао мирно да гледа и кад се силна војска купила око Београда, и кад су под Београд носили оружје и другу во јничку опрему, и кад се та воска у нереду растурила. Још је уз то, због ране на руци и ропства у Купинику, које му је нанео Сибињанинов зет Михаило Салађи у јесен 1455., и боловао болешћу, од које ће, на послетку, н умрети. Седећи цело лето у Смедереву с извесном војном силом, коју беше прикупио ради своје властите сигурности, деспот је у току јуна и јула 1456. године по цео дан слушао тутањ топова на Београду. Он хришћанима није одмагао. Хришћани су се, на другој страни Дунава, тако рећи под сенком његова града, сабирали, и он им ништа није био на сметњи; он је њима желео добра. Али он није смео мрднути. Кад су се њихови борци с јуначком кликом залетали на Тур“ ке, он није смео пустити и своје људе да се с њима утркују. Он је морао мирно гледати, ћутати и узднсати, да би само остао веран уговору. = јгарејЕ Али у Србији није био само деспот Ђурађ. У Србији је још било Срба. У Србији је још био"