Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

196

— Али ја сад баш нисам задовољан, рећи ће стари деспот. Ви сте задовољни што овога минута гледате пред собом положај којим можете бити задовољни. Али ја сам незадовољан што западни хришћани ни сад, гто, не употребљују положај да из њега извуку све користи које би се извући дале. Као увек, тако бе и сада прилика проћи узалуд. Као на Златици, као после славне одбране Новог Брда ни боја на Крушевцу, западни хришћани Бе скрстити руке; они ће пустити Турчина да се прибере, да сакупи нову војску, па да их опет бије. Сибињанин Јанко је имао једва толико војске да Турке. код Београда разбије. Управо он ни то са својом војском не бл мотао. Случај му је, слеп случај помогао. Слава му, што је умео тим се случајем потпуно користити за овај мах. То он уме. Али камо сад војска силнога запада, да султану Мехмеду ни у Азији не да смирити се» Камо памет, камо рука2 викаше деспот зажарен.

— Господару, ти паметно говориш, али што ћемо кад није другојачије. Хвала Богу и на овоме.

— Да, а ви сте сви викали на мене, и вичете н сад: „Неће са Сибињанином, неће с Маџарима на Турке. Туркофил, издајник вере и народа!“ ИМ ги си тако викао и 'тако мислио. А ја бих хтео да се не сврши само на почетку, него да се тера до краја. Није доста Турчина истерати из Београда; треба га истерати и из Софије, из Цар јиграда, из Европе, То би желео турски пријатељ, деспот Ђурађ Бранковић, а не почети, па брже боље задухати се и престати, како обично раде западни хришћани. Али, опет, хвала теби, сивко, ти си славно извршио што је твоје. Сад иди. Знам да те чекају царица Мара н Стаменија.

И стари деспот пружи руку Драгошу н отиде у своје собе.