Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

200

трчао с променом вере, али се ту сад ништа више није дало исправити. Кад је дошла царица Мара, он је ишао с другим Гурцима да је поздрави, а она му је једва две три речи проговорила.

Са свим другојачије је царица Мара примила игумана Калистрата. =

— Честитам ти, рекла је игуману царица Мара, честитам на свему. Уједно моје највеће сажаљење на тешким губитцима у породнци. Чујем, са жалошћу, да ни госпође Круне, ни Миље нема више међу живима.

— Тако је, превисоко ти царство. Оне су обе, једна за другом, отишле у бољи свет. Превисоко. ти царство зна за случај с нашим оцем. Њих две су пресвисле од бола кад су га виделе у турској чалми. Ја сам одмах за тим отишао у манастир и одрекао се свега. Народ ме, истина, зове Гвозденовићем, али ја више Гвозденовић нисам.

— Хвала ти и слава, игумане! Ти си се у главноме угледао на мене. Оставио си сву таштину овога света, да послужиш вери и Христу. То је још једини пут којим се може својој савести данас одужити син једне заслужне гогодице. -

-- Ја сам то и мислио, превисоко ти царство.

— Хвала ти, пгумане, што си у томе сталан остао. Ја се сад, ожалошћена и убијена до краја, сама ломим куда ћу.

— Допушта ли превисоко ти царство да напоменем неке мисли, као један предлог. Султан је према теби милостив. Могућно је да би се могао остварити.

— А какав би то предлог био упитаће царица радознало. — Кад би се превисокоме ти царству дао двор с имањем у приморју спрам Свете Горе, на путу из Србије и из Бугарске у Сгету Тору п у Јерусалим. Та бин места била западно од Сереза, око Јежева с ове стране Тахинског Језера, како ми је казивао покојни