Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

34

ски капетан да знак за полазак, свак би скочио и нато варио свога коња и стајао спреман чекајући свој ре; за путовођом. Путовођа је обично био коњ с медени: цом који се први кретао и меденицом једнако давас знак целом каравану. Тај коњ је све знао као човек, само што није умео говорити.

Кад су се деспот и деспотица с царицом Маром вратили у свој дворац у граду и кад су се почели у вече с царицом о свему разговарати, деспотица се вајказе што се царица не враћа к њима у Смедерево, или онде гдегод ближе. -

— Тако је воља султанова, одговараше царица, да ја држим свој засебан двор, као удова султанка. Због тога ми јен одредио све што треба, да тај двор могу држати.

— Па да је барем ближе гдегод, око Јагодне. око Некудима, говораше Јерина, и тамо су лепа места. Ми се, знаш сама, морамо држати ближе угарске границе. -

— Султан Мехмед то баш замера. Његова бн жеља била и за вас да сте ближе његово ] граници неголи граници његова непријатеља, Угарске. Београл у угарским рукама, то му је трн у оку. Све ће чинити да до њега дође и да га Угрима одузме.

— Знам, Маро, рече стари деспот, знам рачуне турске политике, али се с њом не могу сложити рачуни српске политике никада.

— Драги оче, ти се о томе брини и ти си данас међу Србима једини који то знаш како. треба. Мени Се чини да су после Златице, Варне и после Јанкова пораза на Косову наши рачуни готови. На жалост хришћанство данас нема снаге, којом се може одупрети мусломанима. Не остаје већ више ништа него се молити Богу и чекати боља времена. Али су мене у избору Беле Цркве водили и други обзири. Ти знаш, оче, да у Белој Цркви седи владика топлички, да онуда пролази велики пут из Дубровника у Дренопоље н