Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

48 образе. У том узбуђењу отпусти људе из Гурске којт су с њим говорили.

— Да, говораше он за се, то је неизбежна судбина. Кад се изгуби држава, иде с њом и народна свест, и вера! О јадни народе српски! Хоће ли где бити краја твоме страдању и твојој пропасти» Није, зар, Бог судио да те с лица ове земље са свим честане» Господе помилуј! Господи помилуј!

Деспоту по том јавише управнике добара и рудника из Грепче пи из Новог Брда, којима је раније поручио да му се јаве, кад дође ради дочека царице Маре у Белу Цркву, пошто није далеко, и да понесу новаца, колико се застало.

Из Новог Брда је дошао управник Рудника пи цеке (ковнице). Кад је улазио к деспоту, момак је за

њим унео две џакуљице и оставио их поред деспота.

Стари деспот погледа ракуљице и пружајући руку управнику, питаше га:

= Јесу ли то динари из нове цеке, што су нам је набавили Дубровчани 2 |

— Јесу, превисоко ти деспотство. У: једној су нови динари, а у другој нови полутаци.

— Како ради нова цека 2

— Много боље и брже него стара, превисоко ти деспотство. Овде имате у свакој џакуљици по 20 литара кованога новца.

Деспот показа вољу да види новац, и управник се пожури да му одреши џакуљице. Деспот заграбн руком најпре из једне па онда из друге џакуљице нов новац, који се блистао, па га гледаше с тужним задовољством. У глави су му се врзле мисли о недалекој смрти његовој и о смрти његове државе, и поМмишљаше како се, може бити, последњи пут: сад на-

слађава овим задовољством, превртањем новога НОВ-

ца у рукама. Деспот је, по том, упутио управнику многа питања о граници, о трговачким везама са Скопљем и