Калуђер и хајдук : приповетка о последњим данима Србије у XV веку

20

— Чујеш дијете, повика путник властелин некаквим туђинским нагласком, можеш ли МЕ казати је ли ово жупа Витомира Гвозденовића и куда је путу његове дворе = |

Путник је знао да негде треба с главнога пута скренути к северу, па је мислио да ли то није на тој раскрсници.

__ Пастирче коме се он обратио само се насмеја на то његово питање.

— Доиста си из далека „одговори оно, кад ни то не знаш. Е

Па га стаде мерити од главе до пете. _

— Хоћеш ли казати, поче онај љутито. Ако не кажеш, сад ћу те бичем.

И стаде тражити бич иза себе на седлу.

Пастирче само разрогачи очи на њ, али се окрете брзо, успуза се као веверица уз једну стену, и озго Где му се ничим не могаше досадити — поче се плазити и смејати на путника.

Путник, опет, псујући на неком непознатом јеЗику, ожеже коња и оде даље, а пастирче оста гледајући за њим све док се и последњи прамен магле од Његова зеленка не изгуби у даљини.

— Светска луда ли је, Гурчин ли је, говораше пастирче само у себи. Будала, не зна Гвозденовића двор, а у њ би и наша сеоска крава погодила !

И као да ништа није ни било, оде даље за овцама.

Непознати путник запита друге; ни после кратког времена стиже куд је наумио.

У Гвозденовића је у тај мах било пуно гостију. Он је “славио Светога Тому. Путник се јави момцима, и каза им неколико речи, по којима га је ваљало приказати господару.

На скоро се јави сам Гвозденовић да прихвати изпонаднога госта, који чекајући оно неколико суканада, С поуздањем сукаше дугачке црне орке и брисаше марамом зној с чела. Коња му одведоше у коњушнице,