Карактеристика кнеза Милоша Обреновића у приповеткама из његовог живота : као још неке приче из 1848-1849. године

при

вај млади попић Турчин, да он држи харем жена, већ по једну као што и те ваше уредбе веле, већ ти тога човека пуштај нек се он жени, нека ми се не вампири више, јер му ја нимало не забављам што се поводи за срцем, као млад, па застрани.“ Митрополит не рече ни једне више, већ само што рече удову попу, да дође по писмо (дипшензацију), па нека се, Бога молећи, венча. Али кнез Милош и на то рече: „рашта му писмо од тебе, јер би потом морао сваки теби доћи, који се год по други пут узажени, човек нек иде и нека каже свакоме, где је био и шта је чуо, па нека се одма жени као и остали свет, а ако ко запне, те му се учини криво штогод, а он нека дође амо у Крагујевац до нас, па ће чути од нас свуколику исправу.“

Тако је и било у оно сретно време, и може бити да и сад красан пород тога мла"дога џопа захваљује Богу, што је Србима дао у оно време онакова мудра старешину, који по зрелој својој памети раскида ланце сујевјерја и изопачених управа као танке сламке што се по себи ниште.