Коло

век мора доћи до закључка да ту има нешто истинито... Помало сумњам... Молим те да ми не замериш... Муж ју је подуже погледом проучавао, а затим јој рече: — Не замерам ти ни најмање. Жена си, па није ни мало чудо што више верујеш неком одвратном ниткову кога и не познајеш пего своме најбољем пријатељу. Пет је година од како смо муж и жена нас двоје; теби је познато шта ја све мислим и осећам, куда се све крећем и каквима се идеалима одушевљавам. и при свем томе једно анонимно писмо пореметило је твоју веру у мене. — Али у писму се наводе имена и чињенице, — рећи ће му жена. — Имена и чињенице' — викну муж. — А где је то писмо? Дај га овамо ! Жена приметно узбуђена рече му: — Ево ти га! Муж узе да га чита^ „Драга госпођо! Сматрам за своју непријагну дужност да вас известим, да ваш господин муж није достојан ваше нежне љубави што је према љему гајите. Он има љубазницу. Шести је већ месец од како је у односима са је^ћом младом девојком, која се зове Влиза Освалд. Та девојчура станује у Поштаској улици у кући број 102, код неке госпође Христић..." Прекиде читање? — Да страховите нискости! — Није то све... Читај, читај, молим те, даље! — рече му жена. Читај до краја! Он настави: „Ваш драги муж носећује госпођицу Освалдову готово сваки дан; ало ми 'не верујеге, изволите се о томе известити код пазикуће који господина већ врло добро познаје. Сматрам за дужност да све то јавим милостивој госпођи, јер као часан човек не могу и даље да мирне душе гледам тај толики пеморал." Жена, која је дотле проучавала преплашено израз лица свога мужа, приступи му ближе и оштрим гласом га упита': — А сад... шта велиш сад на све то? Он је остао потпуно миран. И пошто је мало поћутао, рече јој: — Не велим ништа, све то је цела делцата истина. Жена се трже и пребледе.

мисшрага

Уседам часова увече, директор банке уђе у собу своје жене, која је седела на дивану. Она се престрављено трже нешто хитпо нрикри. а потом се силом,, благо насмеши. Погледавши је у очи муж јој рече: — Ти си плакала? Нисам. Јеси: плакала си. *— Па лобро, плакала сам. — А зашто? — Не питај ме. Не могу да ти кажем. Десило се нешто што није потре-Зно ла ти знаш.

»— 1 Али, ти ми то мораш да кажега. — Не, не, не могу да ти кажем. Нема смисла. То би дало повода препирци, свађама и... ко зна до чега би све могло да дође... Не, не, нећу да ти кажем ништа. Муж плану: — Дед! Говори шта је то бшго! После краткога скањивања, жена чоче: — Добила сам данас по подне једно писмо, и то од ненознате ми личности, — И у њему ти се свакако јавља како ја имам љубазницу, је ли? — Да. И ти, наравно, верујеш у то? — Не верујем - — Па ипак си плакала. Морала сам. Јер, при свем томе што у тако што не верујем било ми је тешко, врло тешко. Та непозната личност пише тако убедљиво, да чо-

— Истина? Зиала сам ја то... веровала сам ... — Ниси знала ништа и не знаш ништа... Истина је... Истина... само не то да сам ја у односима са госпођицом Освалдовом. Жена хтеде да иешто рекне, али јој он не даде. — Не прекидај ме Све ћу сам да ти испричам .. Жена је тихо плакала. — Не плачи... ти мораш да ме разумеш... Мени би било куд и камо погодније да. све одрекнем. То је требало да учиним, пошто те добго познајем и зтам да се ти не би обраћала ни госпођи Христић ни пазикући. Одрицао бих све чак и да сам крив. Али, Богу хвала, немам шта да се бојим... могу да ти мирне душе кажем враву истииу. — Истину? — промуца запрепашћена жена.

— Да истшту, — наста.ви муж. —• И ти ћеш тада видети да ту, у целоЈ тој ствари, нема ни трага каквог неверства, да анонимни достављач није исправан човек, и да сам ја узор од мужа и грађанина. Не, не везује мене љубав за госпођицу Освалдову, него чисто хришћанско милосрђе. Та девојка је једно веома несрећно створење... створење које би нашло смрт у таласима Саве да не беше мене. Жена се и тгротив своје воље св4 стресе. Муж настави: — Вило је то летос када си ти отпутовала из Веограда. Вечерао сам са неколицином пријатеља у ресторану на Калемегдану. Могло је биги од прилике два часа по поноћи кад смо се најзад кренули кући. Пријатељи су сели у кола, а ја сам хтео мало да прошетам. Била је топла, дивна летња ноћ. На земунској страни не беше ни живе душе; на мосту краља Александра шеткао је један жандарм. Нисам био ни двадесет корака одмакао од њега, кад одједном утледах пред собом једиу девојку, која св спремаше да се баци с моста у талаг се Саве. Нећу све опширно да ти при чам како сам је с леђа шчепао, од ограде одмакао, како је и колико јадиковала и преклињала ме да јв пустим да учини што је наумила. Покорила се тек кад сам јој припретио да ћу жаида.рма позвати у помоћ. После тога дознао сам све. Та девојка, која се звала Елиза Оовалд, из врло добре је породице. Неки неваљалац завео ју је; за ствар су сазнали родитељи и најурили је из куће, пошто су видели да се осећа матером — Ах, па то је ужасно! изустж жена. — Да, ужасно, али у исти мах што се готово сваки дан догађа. Девојка није имала другога спаса него ли Саву. Шта је могла да очекује од живота? Пошто није имала ни кршне паре, ни одела, остајаше јој једино срам и беда. Своме завођачу, који је био жењен човек, није више хтела ни да се обраћа. Млада мученица више јв волела да себе лиши живота, него да ремети мир тога човека. Наишао сам ја и спасао је. Сажалио сам се на то кукавно створење. Умирио сам је, дао јој новаца, узео под закуп две собв код госпође Христић, у Поштарској улици у кући број 102, на другом спрату, и обећао јој да ћу се за њу заузети; наћи јој какво место у банци и измирити је с њеном нородицом: једном речи, да ћу је вратити животу. И одржао сам своју реч. На свет је ^ошла бебица, и госпођица Освалд прнмљена је у моју банку као дактилографкиља. Шта више, један од наг ших млађих чиновника хоће да је узме, и чим се она уда, родитељи ћв се, нема сумње, с њоме измирити. Дакле, трагедија се завршила лепо и повољно. Вто, у томе је сва моја кривица, сав мој грех; и сада, ти ради што год ти је драго: тражи развод брака, чини што ти је воља! Можеш да верујеш, а можеш и да не верујеш мојим речима. Ја знам само то да сам ти испричао сушту истину и да нисам ништа прећутао. А све оно што се износи у анонимиом писму само је срамна лаж! Жена, која са.да беше убеђена да Јв све то истина, бојажљиво га упита: — А зашго ми то ниси испричао раније? Муж јој одмах одговори Зато што тада ниси била код куће; после тога отишао сам на пут ја... и онда... теби је врло добро познато да ја потајно чиним добра дела... Да није било тога достављача, та ствар остала би вечна тајна, као што су и веЉа тајна моји многи и многи племенити поступци Одахнувши. жена рече: — Та ,ја нисам ни за часак посумњала... Знала сам да ти мене не бих пикада изиеверио. Ти си толико до-. бар и племенит — Да, да, ја сам врло добар, врло племенит човек! — И, што је главно, поштен си, искрен .. — Та ти знаш, да ја увек теби свв кажем. Ни овога пута нисам ништа од тебе затајио, — рече јој он и помилова је по образу. а затим себи самоме рече: осим то да сам ја био таЈ срамни завођач !