Коло

IV НИРНБЕРГ

Министар унутрашњих послова г. Милан Аћимовић прича, за читаопе „Кола", о својој узбудљивој посети српским заробљеничким логорима у Немачкој (пишв: Мића Димитријевић)

(Снимци: Приватна својина) После помена пришао сам и попожио венац, а потом смо отстојали још десетак минута, сви заједно ћутећи над хумкама које су малочас оросипв сузе њихове браће ... ♦ Када смо кренули натраг, пут погора, били смо у срцу дубоко захвални немачким впастима што су нам омогућили посету својим мртш-1ма... И били смо тужни ... Тамо у логору дочекапи су нас у тишини. Туга нам се огледала на лицу и маглила нам очи... Тренутак мог растанка је куцнуо... Почињемо да се праштамо... Заробљени официри испоручују ми поздраве, топле, из срца, узбудљиве, дому, породици, отаџбини. Упућују ми сви поново молбе да истрајемо до краја, да не мзлакшомо у борби коју смо повели под српском тробојницом... Довикују ми док се грлимо: — Поздравите генерала Недића.., Реците му да смо с њим, да га мопимо да чврсто држи српску заставу. да је не испушта из руку, да нам под њом свану лепши, срећнији дани... Обоћавам им... Говорим им да њихове речи носим у срцу да ћу их из срца предати када се вратим у отаџбину... + Моја посета нашим заробљеницима у Немачкој бипа је завршена... С њом и један доживљај који ћу, док сам жив носити дубоко урезан у срцу, онако исто као што дубоко урезанв и у срцу и у мислима, још увек носим њихове речи: — Поздравите нам Србију... (Крај)

Група војника са лекаром и болничарима пред амбулатом.

Брже него икад протекао ми је дан међу нашима у Нирнбергу. Ноћ је већ бипа увипа погор када сам кренуо на починак. Нв растајемо се још. Само се поздрављамо. За сутрадан предвиђена јв посета нирнбершком гробљу где почива десет умрпих наших заробљеника... * Прикупљам, увече многобројне утиске... Снажне и незаборавне ... Испуњује ме задовољство што су ми хиљаде наших заробљеника изразипи наду да ћемо издржати борбу против пичне акције у земљи, да ћемо умети да сачувамо српско име и српску традицију... да ћемо моћи да осигурамо мир српској породици, да не утрне њено огњиште... Рекао сам вам већ да су и до њих, као и тамо у Лукенвалду допрле вести о нередима, вести о крвавом терору одметника, а те вести унепе су у редове наших заробљеника највеће неспокојство. Уверио сам наше да чинимо све, да верујемо у здрав разум српског сељака, домаћина, који неће дозвопити да се понови ни Чачак ни Ужице, да верујемо у свест целог народа из чијег је срца проговорило [шдољубље, оно право, старо, истинско српско... Моје речи их смирују и поново, зрачак спокојства ускрсава на њиховом лицу... * Велика група наших заробљених официра молила је и добипа ја одобрење да самном обиђе гробове својих умрпих другова. Ту је био и свештеник. У часу допаска придружипа су се и четири наша генерапа. Немачке власти љубазно су ставилв на расположење аутобусе да се сви превеземо до нирнбершког гробља...

Еаши Када смо приспели, и мене и наше дубоко је дирнупа једна доиста узбудљива спика. На упаску у гробље стојала је ту и једна група немачких официра. Они су дошли да заједно е нама присуствују помену. Та пажња ганула нас је истински, На нашим лицима, у нашем погледу немачки официри могпи су да прочитају у том тренутку нашу дубоку захвалност и наше признање на том њиховом акту пажње...

заробљени официри у Нирнбергц. * У поворци смо дошли и застапи пред гробовима. Десет свежих хумки пежало је ту, пред нама, далеко од отаџбине, далеко од породице, од мипих и драгих... На хумкама је почивапо цвеће и венци положени ту на дан укопа... Наш свештеник. из логора, одржао је помен ... Тренутак је био дубоко потресан и тежак...