Коло

4

Враћала се лагано кући. Асфалт, влажан од скорашње кише, пресијавао се под првим светиљкама. Вера је била уморна. Толика јурн.ава, толико чекање, толико света. Али сада је задовољна : пакет је предан, пи.смо послало Како ће се Вошко рчдовати што се сетила да му честита рођендан. Замишљала је његово озарено лице, тамо далеко. у заробљеништву. Осам месеци како :е заробљен, осам месеци како је далеко од ње.. Кнша поново поче. Она убрза кораке Скрећући журно за угао Кнез Михаилове улице судари се с једном дамом. Ташна јој испаде из руке. Непозната је бр-зо дохватила. и уз неколико речи извињења. пошто је она била за то крива, пружи јој ташну. У магновењу. Вера виде два велка, велена ока и светлу косу. То лице !. . Стојале су један тренутак и гледале се. -затим Вера нагло окрете главу и скоро отрча кући. Стиже без даха, преплашена Брзо скиде капут. баци шешир и пожури у своју собу. Баци се на софу, и заклопи уморио очд. Поново виде онај лик: плава коса, зелене очи. дрзак осмех. Жена коју је Вошко волео пре него пгто је њу. Веру, упознао! У мислима прође историју своје пагле. велике љубави: она се прва -заљубила Бошко је привлачио јер је осетила да пати, да му је потребна подршка. нежност, пријател>ство. Бошко је њу истипа волео, али више занет искреношћу њепе љубави. но својим правим осећањима. Вера је злала и осећала је да је та жена олпгралп велику улогу у Бошковом

ЧЈеКаКемб

п_л

1ПЈ

ичј

«**

животу, али се трудила да Је замени, да је потпуно засени. Једно време јој се чипило да је у гоме до краја успела. Били су срећни. Њено име није никада спомињано у њиховим разговорима. За њих је постојала само њихова љубав н срећа. Ако је Бошко говорио о плавој коси, Вера је знала да мисли само на њену. Ако се одушевљавао плавим очима — Верине очи су му се смешиле. Она друга није постојала... Али, поново се појавила она Радмила! Богата, лепа, окружена обожа ваоцима, она нагло искрсну и заблиста у друштву, у коме су се Бошко и Вера кретали. Вера је била свесна своје лепоте, врло духовита и врло омиљена у друштву, али пред овом женом кс-ја се према њој опходила с неком пбтсмешљивом љубазношћу, осећала се јадна н слаба Сећала се како је Бошко патио кал се Радмила неколико месеци пред њихову веридбу венча,па с неким богаташем. Посумњала је тада да је Бошку само послужила као сретство за освету, да је он не воли, да се верио, а затим венчао, иа ината. Често јој је било потребно да уложи много напора да се уздржи и да га не пита о њој, да Нути н Ла прима њене љубазне позиве. на вечере, чајеве. забаве. Одлазила је на њих с чврстоМ намером да је победи и засени а враћала се увек побеђена, слеђена, разочарана. Бошко је био пажљив и избегавао је да се њих две сретну, али Вера је намерно тражила те еусрете. Био је чак и нежнији према њој али није могао да сакрије дивљење дрема Радма-

јш , која је била тако хладна, прорачуната, тако жељна успеха, да је сваку ситницу умела да обрне у своју корист. »Она се није устручавала да га напусти кад јој се други, богатији, учинио и погоднији за њен« каприсе" мислила је горко. „А ја? Ја само мислим иа Ботака, само на њега, и ни на кога випте!" Бог зна како би се то свршило да Радмила није морала да отпутује. Избио је неки скандал, друштвена сензапија, приче о неком дипломати, и све се утиптаЛо. За.борав је дошао брже но што се Вера надала. Онда је еве пошло вртоглавом брзином. Бошко заробљен. она рањена, ноћи пуне неизвесности, његова прва писма, њена радост. 0на се сада ничег дпугог ни,је сећала. Живела је само у очекивању његових писама. Радмилина слика је одавно избледела, а сада?! Вера се^тресла. Поново она! Када се вратила? Зашто је дошла? ПТта хоће? Ако је Бошко, када се врати, види пре но њу? Ако се поново заљуби у њу. Сутрадан се дигла бледа и неиспавана. Мрзовољно је мислила како ће морати да се досађује на ручку. кад уђе девојка и рече јој да је тражи нека госпођа. Вера још није ни видела своју готпћу, али је, ступајући у салон. слутшта да је то Ралмила Кроз прозор је улазило море светлости. Радмила је стојала крај њега и замишљено гледала на улипу, Кос" јој се пресијавала као злато. ,.Како је ле- 1 па" помисли Вера нехотипе и застаде посматраЈући је заливљено. — Госпођо? — запита најзад. Радмила се трже. — Ах! Опростите! Мало сам се загледала:... Тако је пријатно ту код вас! Вера јој попуди да седне лок је сама остала ла стоји чекајући. — Ах! Ви. зацело чекате да сазнате шта ме је натерало да Вас посетим. .. Чула сам да је Боптко... Да је ваш муж заробљен ... па сам хтела да вам Се понудим за неку услугу можда... за друштво! Мора да вам није пријатно самој! Вера седе. — Хвала, Госпођо! одговори. Ви сте као и увек — глас јој је звучао иронично — врло »ћубазпа. Али ја па жалост не могу ла користим ту вашт љубазпост. Мени није досадно. Ја имам

свој посао, своју кућу"... Она не за* врши реченицу али учини један широки гест као да је хтела да јој покаже, да она живи ту где је и он живео, где све нотсећа на њега, и да је тиме задовољна, да јој ништа друго није нотребно... Завладало, Је ћутаље.. Радмила је нервозно окретала рукавице. Веру зачуди та нервоза код ииаче тако мии«е, хладне жене, која је увек умела да ; буде господар ситуације. Онда Радмила поче тихо, плашл,ин/о као да говори лекцију воју није добро научила вапамет. — Видите, Госпођо, ја сам хтела..! ја сам вам се много замерила. Хтела бих сада све да понравим. 0, не прекидајте ме — рече журно -— нустите ме да Вам све кажем. Вп знате да сам Бошка волела, да ме је волео и да је мпого патио због мене. Свему сам крива сама. Била сам лакомислена, желела сам новац, сјај, раскош. Нисам умела да ценим оно мало што сам имала. Бошкова љубав ме је спутавала. Мислила сам да је сва срећа у забавама, у сјају, проводу .. 4 Сада, међутим, у овим тешкиш данима када еваки мисли само на оне које воли. ја немам ни на кога да мислим. Осећам се сирота, усамљена. јер свога мужа не волим а искрених пријатеља немам. Онда сам се сетила Бошка... и вас — додаде оклевајући. Знам да најмање имам права да тражим ваше пршатељство. па ипак ја га желим! Не бојте се: Бошка не желим више! Нимало! Он воли вас. Оп је то хиљаду пута дока.зао! Ја и нећу да се мешам међу вас... А и да хоћу. ништа ми не би вредело- Бошко ме не цени. Ви сте створили његову срећу, Ви сте му пружили мир. Ја ?.. Ја сам само једна фигура из прошлости. Напуштечта и сама... Дошла. сам. ето, да вас молим за мало пријатељства. за мало нежности, Ја ћу вам долазити и причаћемо о њему: Ви као жена коју воли и која га воли, а ја... као другарина, као сенка нечег што је било и што се неће вратити Последње речи је изговорила тихо, сметеио, плаптљиво. И тада. први пут у животу. Вера видр њетто чбуњеио лице, мало румено од узбуђења Примети тек сада ла је ослабила и да су јој очи лако подвучене плавкас-тим колутовима, И. одједном осети бескрајну радост и поуздање. Како је било лудо што је мрзила и тпто се плашила ове жене. Вошка за њу везује читав живот, читава булућност је пред љима, а она се бојала сенке, једне усномене из проптлости... — Бићемо пријатељице' — рече осмехнувши се љупко — чекаћемо га... заједно!