Коло

Хајдете, данас, мало самном на кафкцу код госпа Полексије и г. Радисава. Нећете се ттокајати. Нећете. на часпу реч! А, знате зашго? Зато што ших двоје, нако су већ, такорећи, на прагу такозване „златне свадбе", претставл.ају један од најидоалнијих бракова (а.ко не у свету. опо бар у Београду). Потрефиле се две мирне и тихе душе разложне, компромисне, и узели се, лепо једног дана и како првог дана, тако и данас. Слажу се. пазе С8, тако да је просто мило човеку да изс види, а просто му криво што не живе, рецимо, у голубарнику, место у стану од три собе с принадлежностима... Кад искроне нека секирација ако се насекира госпа Полексија, љој н.ен г. Раднсав само жаже: — Уживај, Полексија. све ће добро бити.. ! и она попусти. Ако се он насекира, она му протепа: — Боже Радисаве, зар ое за то ждерега. . Пусти. море, биће добро, ако Бог да... И тако — кроз цео живот... Сад, у последње време, почела гоепа Полекоша да се одистински ждере. Те, Лирис, те Централа за огрев. Леио се поједе жива. Крила она то од г. Радисава, да се бар он не ждере жад већ она мора, али он примети. Пидео лено како се госпа Полексија иросто.сва смакла на је питао. И она му рекла... !— Болан Полексија, баш си смешна. Како може тако нешто да ти пад-

Гослођо,

не на иамет. Да ниси постала директор те Централе аа огрев? — Ју! Шта ти пада на ум! — Па што се онда ждереш. Пусти то .. — Ама, знам, Радисаве, али огрев је у питан.у... — Па шта, ако је у питаљу... Иишта зато ... И то ће да прођс ... — Добро. а како ћемо с грејаљем!? — Лепо. Је ли ти зима рецимо! — Како је л' ми зима? — Па, тако лепо. Је ли ти сад моментално зима? — Да видиш и јесте. Знаш и сам да сам зимл.ива ... — Е, па што не кажеиг... Дај оне моје књите с полице. — Ју. црни Радисаве, нећеш ваљда књиге у Фуруну! — Ама ко ти то каже. Таман носла. — Па добро шта ће ти књиге? — Уживај ти само ... Видећеш ... Госпа Полексша довела књиге. Г. Радисав их узео, прелистао и као да нађе нешто. Онда рече госпа Полексији: — Е. сад седи ту. Тако ... Кад је госпа Полексија села г. Радисав се промешкољио у Фотељи, накашљао се и рекал јој: — Е, сад пази..! и поче лепо својим пуначким глаоом да чита госпа Полексији стихове: „Сунце јарво Не сијај једнако !.." — Боже Радисаве, шта ли ти је... Што ми читаш песме? — Полако, жено. Кажем ти, само

Г. Радисав је те вечери читао т» пле песме госпа Полексии све до неко доба. А кад су пошли да легну. он је обешењачки запитао: — Је ди ти било хладн'0? — Пије! Односно било ми, али ннсам ни приметила. Занела сам се ч те твоје старинске стихове... — Ето видиш... —т Ју, истина. Не могу да кажем да су ме те песме баш угрејале, и не могу да кажем. да више волим двв стро(Ј>е од две пепанице. али некако ми прогало време, н нисам мислила на зиму ... Сутрадан. кад је похпао у канцеларију. госпа Полексија му секла: — Море, матори, знаш да сам ноћас нешто мислила па онај твој патент. —На који патент? — Па на оне топле стихове! Знаш да ти то није рћаво. и грехота ако познајеш неког у Нентрали за огрев па му не кажеш: — Шта да кажем? — Па то, да место бонова деле стихове, ове топле. Ионако имају толику организацију. која кад већ не набављ_а дрва нек набавља стихове... — Ужнвај. Полекоија! Казаћу им. Не познајем никога тамо у Централи али рећи ћу им ...

Зато не треба да се изненадите ако добијете ових дана од централе за огрев неку песмицу, место редоштог следовања... М. Дим.

Ви грешите ако при куповини или продаји имања не доћете ви лично или ваш муж у биро „АРГУС" Бапнансна 9/11. — Теп. 20-528 16046. 1—1

Понекад, снег дочарава . лепоту свакидашњег декора... Зар не изгле да богато декоративна ограда упиверзитетског трга и Београду, под снежн ам мкриоичем... (Сввмав: д. Оимић)

уживај... Има да те грејем топлим песмама ... Ево пази ову: ..Љубим те жарко дево, Свим жаром срца мог..." — Црни. Радисаве, откуда ти све те старовремске песме? — Како откуда ми? Отуда ... Видиш чувао сам, као да сам знао да ће нам затребати једног дана ... — Хајде, богатн. што се млатиш, матори... — А, што да не?! И. сад молимте, да ме не прекидаш. Седи лено и слушај. Бвоград под снегом