Коло

Алекс Мурфи, студепт, младић од 25 година, дошао је први пут у Париз. Узео је стан у улици Влондел број 7. Ту су под заштитом вратарке госпође Кремјо, становали различити стапари: пензионисапи капетан, брачни пар, маникирка и тешки инвалид. Мурфи је заузео мансарду изнад празнога стина, у коме је пре кратког времена убијена мала, лепа модискиња. Гомила књига, заоставштина убијене, пренета је на мансарду. Мурфи је погодио стан с храном за 300 франака месечно. Дао је вратарки унапред хиљаду франака. То се њој учинило врло сумњиво и пријавила је случај комесару полиције. Мурфи је донео са станице свој кофер и целога дана није излазио из стана.

(2) ко је истина да стан својим уређељем баца извесну светдост на станара, онда можете мислити како је Мурфи био озарен уређењем »вога стана пуног чудних противречНих лредмета. Читава изложба слика исечених из илустрованих листова и прилепљених на шарене картоне. Ту је прво лик Бдисонов па онда низ портрета чувених проналазача, научника и филозофа. Ту је Маркони, Мадам Кири, Њутн, Рентген, Ниче, Шопенхауер, Дарвин, Кант, Вергзон и Махатма Ганди. Без икакве везе ређале су се слике »реко три зида. Али најупадљивији, и нарочито збркан био је други ред слика у змијастој линији истичући Главе злочинца с којима се последњих година обогатила криминалогија, Последњи су у томе реду Ландри и »трашна белгиска тровачица. Тек при ближем посматрању могло 5е да се примети да иза сваке страшне главе поетоји необјашњена тајна. Крив или невин? Нормалан или луд? Алекс Мурфи попи и последњи гут1Е.ај вииа па се баци на посао да среди гомилу књига, тужно наследство иале модискиње. Поред себе на патос нрилепио је свећу и као да је нарочито с одређеним налогом дошао у $ај;,,стан брижљиво је испитивао сва%њигу коју би узео. То су већином били популарни, добри романи а према многим примедбама и забелешкама читатељкиним могло се закључити да је мала модискиња располагала и кри'цичарским даром. Узевши књигу „Слика Дориана Греја" од Оскара Уајлда, Мурфи се јако нзненадио због саме књиге а још виШе што су листови романа па чак н |Корице били пробушени. У средини књиге рупе су биле округле а онда овалне у колико су биле ближе корицама. Кад је склопио књигу и покушао, да према свећи погледа кроз руие светлост није продирала. Мурфи прошапута: „то значи да је револверски метак погодио књигу када је неко читао". Заузет својим послом Мурфи није Гуо да се неко пење уз степенице и је после кратког' задржавања пред вратима убијене продужио пењање. ' Мурфи погледа у врата. Била су башипљена. Подиже се, не што је био одважан, већ што није могао да трпи неизвесност. Отвори врата и коракну у мали ходник. Ноћни посетилац беше „улубљена канта", човек с унакаженом губицом с четвртога спрата. Мурфи се нехотично повуче у врата, јер је гост учинио страшан утисак. 4 !— Шта хоћете? упита Мурфи осорно. ■— Извините. Нисам знао да је манеарда издата. Хтео сам да узмем јед1У књигу. Ја сам Пол Биржер.

Глас му је био чист и топао. То је умирило Мурфиа и љубазно је одговорио. — Молим, изволте; можете узети. —Да сам знао да неко овде станује не бих дошао или бих бар метнуо на лице завојну маску. Сад су обојица били у соби. Мурфиу је било нелагодпо да посматра Пола Биржера који је разгледао мансарду. — Пмате чудповате слике. врло чудповате. И ја сам се некада одушевљавао оваквим типовима ... Био сам електроинжењер... Давно је то било... Ту Биржер клече поред књига и поче да их претура прИчајући даље: — Када је ту, доле убијена мала... То сте свакако већ сазнали? — Да, одговори Мурфи. — Тада су ове књиге биле моја прва брига. Пошло ми је за руком да их овамо пренесем такорећи у присуству полиције... — И присуству убијене? упита Мурфи. Пол Биржер окрете се и погледа га. — Да и поред убијене. Ко је Сио у рату као ја, тај подноси све околиости. Када то изговори окрете се књигама и настави тражење. — Тражите ли неку нарочиту књигу? — Да. „Слику Дориана Греја". Ту је она. Тачно знам да је ту.

И убрза тражење. — Да је није однела полиција? упита Мурфи. Пол Биржер диже се и приђе младићу. Хтео не хтео Мурфи је морао да погледа у Биржерове влажне, избуљене очи. Душевна поузданост помогла му је да буде храбар што иначе није био. Тихо али одважно рече: — Ви сте убили малу модискињу... — Јесте ли ви из полиције? упита Биржер такође тихо.

Ублажење болова! Свака Пирамидон таблета је Ваш добар пријатељ оиа Вам помаже код н елагодности и болова

САМО ПРАВЕ СА БАЈЕР-оми КРСТОМ1 Јиилштљљлиииг»ш^

— Нисам. — Онда ств дошли по нечијем налогу? — Ни то. Пол Бирже® се врати књигама. Изгледао је, што у ствари није било могуће, много ружни.ји, јер му лице није могло да побледи. Мурфи се наслонио на сто а иза леђа држао је књигу коју је Биржер тражио. Затим је клекао поред њега. Виржер. га погледа али не устаде. У кући је била потпуна тишина. Кроз зидове суседне зграде допирала је једва чујна музика, хука и смеј. — Ту је некакав б.урдељ, јавна кућа ... проговори Виржер. — Знам... одговори Мурфи и као да му се пред очима створи слика човечуљка с брадицом. Затим се извинио што нема више вина. Међутим Биржер је посматрао слике а Мурфи њега. Не окрећући се Виржер је говорио: — Што се тиче оваквих комбинацв ја ви сте још сувише млади. Ко сте ви? — А да ли знате ко сте ви? — Не. Али што дуже живим а нарочито вечерас долазим до уверења да ми искривљено лице врло лепо доликује... Ту се Биржер окрете и рече: — Смем ли вас по каткад посетити? — 0 молим, увек... — Знате ли шта је ужасно у животу? По мом мишљењу и најужасније? Претензија, полагање права на нешто што је припало другоме. Због тога су пропали многи и готово увек најбољи. — Лаку ноћ! рече Мурфи и присветли Биржеру да изиђе па се врати у собу и зашипи врата. До поноћи лежао је опружен на постељи и размишљао о доживљајима тога дана. Затим је заспао. Био је то пачитан дечко и све је посматрао живахном фантазијом. Дошао је у Париз да освоји свет и изгледало му је да га у томе не може ништа спречити. Полицијски комесар Каре био је човек који никад не пренагљује. Вио је пратктичан полицајац то јест сувише комотан. Зато је више волео какво убиство него тучу на пример мужа и жене. У првом случају његова се делатност ограничавала на алармираље истражне власти, на саслушања и на самохвалисање за време фото-репортерских снимака на лицу места јер тада в.зжност, његове особе. пријатно утиче на гледаоце. У брачној распри комесар је увек смешан и омрзнут. Прво саслушање изазива друго, треће па се створи читав „досие", а ако се цео лредмет упути истражном судији, онда на претресу комесар обично пспадне најсмешнији. Али то не значи да Каре за.немарује своју дужност Оно што му је госпођа Кремјо испричала о свом станару М.урфиу. свео је он на мог.ућан случај и привремено, као кратку забелешку, уписао у стоии календар. Ту забелешку „Кремјо" наишао је после четрнаест дана, када је рано ујутру прелиставао забелешке прошлих дана. Како врагарка није више долазила претпоставио је да је и она, као и многе друге жене. од мале случајности склопила интересантну приповетку. Али као полицајац позиавао је добро последице ситних неизвршивања, стога ,је телефоном позвао Кордеа, чиновника кривичног одељења, који ,је водио истрагу иеразјашњеног убиства мале модискиње. Кад је Корде дошао, комесар му је испичао саопштење госпође Кремјо. Тиме је та ствар за њега била свршена. Име „Кремјо" прецртао је у календару. Чиновници кривичног одељења сви су амбицнозни да решењем неразјашњеие афере стекну поштовање својих претпостављених. Тако се и Корде надао да ће расветлити убиство мале модискиње у улици Блонделовој бр. 7. Али прошло је већ шест месе1(И и није се наишао иикавав нови траг. Исказ вратарке био је формалап: мала није примала никога. Сви су је познавали као пристојну малу моди-

скињу, којој су сви њени послодавци издали најпохвалниЈА сведочанства. Из куће, где се десило убиство, нико није осумњичен, ни пензионисани капетан беспрекорног владања, ни безазлени брачни пар о двоје деце, ни унакажени тешки рањеник па ни маникирка Алиса. Њу су мало дужв петљали јер је примала свакојаке, сумњиве људе. Али је било јасно да је та.ј поступак полиције учиљен само зато што није било никакве друге личности за дуже саслушавање. Кад се Корде појавио у стану госпође Кремјо њој се отсекле ноге, престравила се!

Нико живи па чак ни окорели зликовац не уме о таквим осмехом да пропраћа своје речи као чиновник кривичне полиције, а то утиче врло непријатно. Зато ни љубазност Кордеова није нимало умирила стару госпођу. — Комесар Каре саопштио ми је вашу доставу о новом стаиару ... поче он после кратког поздрава. Да ли сте отада приметили још штогод? После тога питања Корде седе. — Нисам. Чини ми се да сам н оно глупо истртљала. Није ни чудо. Кад со коме „тако нешто" деси у кући, онда му све изгледа страшно. Господин М.урфи свако подне и вече долази овде у ову собу и морам признати да је врло уљудан младић. — Добија ли писма? — До сада није добио. — Излазили ноћу? >— Понекад с Полом Биржером ... — Пол Биржер? Човек с маском? — Да. Али рекла бих да то чини из сажаљења. Корде се мало замисли па рече: — Је ли госпођица Алиса код куће? — Свакако. Нисам приметила да је изишла. — Да ли има кога код ње? — Нема. Пре подне никад. 'Го уосталом и сами знате. Допуштено јој је „примање" са.мо поподне. Она се тачно придржава те наредбе. То могу да посведочим. — Хвала, госпођо Кремјо. Пожурићу горе, до ње ... Корде устаде. — Да се није опет нешто десило? Упита госпођа Кремјо непрестано уплашена. — Десило се то, госпођо, да се убица још увек слободно креће. На вратима пре но што ће изићи рече јој учтиво: — Нисам био код вас! Разумете ли? — Знам, знам ... Кроз прозорче видела је госпођа Кремјо да је отишао уз степенице. С великом окретношћу полицајца тајне полицнје стиже Корде нечујно до стана госпођице Алисе, на четвртом спрату. Ослупнсивао је на вратима. Ништа се није чуло, сем детиљег плача некуда горе. Тада Корде куцну ,у врата. Истина постојало је и звоно, али он је хтео да маникирка помисли да долази неко пепознат, који не зна за звопо. (Наставиће се)