Коло

РОМАН ОП Л.ЛАПЕРА

I вг

(3) _Ја куцање нико не одговорн, чак и ■ кад је Корде јаче луинуо. Тада се решно да зазвони. Само једном повукао је јако гајтап, на коме је, као украо виеила кићанка од црвених коиаца. Опет је ослушкивао. Сетио се да иа два метра иза ових врата постоје и друга, која воде у собицу за становање. Лево је кујна а десно „салон за маникираае". Ништа није чуо иако јо оио дете престадо да плаче, алн утолико се јаче изненадио кад се наједном отвориште врата. Ипак је имао времена да тргне главу, прислоњену на њих да би боље чуо. Није ни помишљао да је Алиса већ уловила каквога госта. — Добар дан госпођице Алиса ... — Добар дан господине инспекторе Корде! поздрави га она врло гласно а то му се није допало. — Не тако гласно! Ја сам се дошуњао сомотским шапнцама да бих избегао оговарање а ти се развикала! Дошао сам да говорим с тобом. Опа отвори широм врата, пропусти га па зашипи. Корде застаде у малом ходнику. Алиса прође поред н>ега и уђе у стан онда н он уђе за љом. Алиса је затворила и собна врата. Не питајући је за допушгење Корде завири у кујну. — Немојте се нимало устезати! добаци му она иронично. То пребацивање није га уздржало да погледа и у „салон". Онда је сео за округли сто у средини собе, погледао госпођицу и рекао: — Кад сам последњи пут био овде, ословљавала си ме са „ти". — Онда још писам знала да сте полнцајац, па сам се глупо истртљала. — И признала да с маникирањем немаш богзна какве везе. Ја сам то могао да реферишем али сам прећутао. — Треба ли да се захвалим? — Не луди се! Седи... Тако... Причај ми има ли што интересантио? — Не знам пишта до оно што сам рекла истражном судији... Чула сам два пуцња и тресак неких врата. — А отада? Јер обично се доцнијв присећамо шта је било. Например да ли с.у та врата залупљена горе или доле? — То ни данао не знам. Кад припуца револвер памет се узмути. То се сваком деси а не само мени. — Дакле још не знаш да ли је било горе или доле? Код тебе свакако није... При том је погледа. оштро у очи. Она се мирно смејала и слегла раменима. — Ниси се уплашила? — упита је. — Па навикла сам се на полицију. Ништа друго. На првоме саслушању ово би питање можда јале утнцало. Можда. У страху одговара се на све „да!" То знате! одговори она и устаде. — Седи! Маникирка узе прво једну цигарету 0 прозорског симса, па онда приђе стоду; метну једну ногу на столицу.

ослони се на наслон гледајући у Кордеа. Био је љут и то јој се допало. Смешећи се новукла је дим и јако се закашљала.

— Морам да се смејем полицајцима! Изгледате ми као... не могу да кажем како... Као неко, који се пред огледалом избекељи на уобрази да види лопова! Ја се не трзам од таквих пмава и то в&с једи. Шта сте управо хтели? — Шта је с тим новим станаром? — Мурфијем? — Зар му већ знаш и име? — Да и иишта више... — Ниси га никад видела? — Само његову сенку. Одговорила је кратко и јасно па опет узе једиу цигарету. Он је посматрао неко време па се дшке. — Доћи ћу кроз осам дана... — Биће ми мило. — И мени, нарочито ако се за то време Мурфијева сеика расветлн. Иначе... — Знам већ. Проститутке припаДају бурдељу... С гнугиаљем баци цигарету па отвори прва а затим одмах и друга врата, Он прође пемо поред ње. — До впђења! рече јој излазећи. — До виђења! одговори она и затвори врата. Шип ,је јако шкрипнуо. Ослушкују-ћи увери се да је Корде сишао, па отрча у „салон" и опрезно приђе отвореноме прозору. — Је ли отишао? прошапута неко нз собе. Не окрећући се дала је знак руком. који је значио „чекај!" После неколикр тренутака вратила се у собу. — Пази! прошапута опет неко. Нијо ме приметио. Алиса се окрете и смотри Пола Бнр. жера ко.ји се извлачио испод отомана. — Шта .је хтео? — Хтео је да зна, да случајно нису била моја она врата што су се залупнла после два пуцња... — Хм... — Ја сам се насмејала... — Чуо сам. Ниси се уплашила. — То ми је исто и он казао. — Па — крајпости се сударају.. рече Биржер смејући се а то је изгледало страшно. На то му она добацн: — Можда не би требало да се смејеш! — Да није и мене умешао? — А кога све полицша не умеша, то јој је главна ствар. Биржер леже подеђушке на отоман а руке укрсти под главом. Она оде у побочпу собу и врати се с две упаљене цигарете. Једну метну у његова уста. Пушили су дуго, не проговоривши ни речи. Најзад упита она: — Шга је у ствари с тим Мурфијем? и седе поред његових ногу. А он као да је пречуо хвепо питање рече, нв вадећи цигарету из уста: — Е то ми се на теби допада што можеш да ме гледаш. — Па не можемо ми бити одвратнн једно другоме. То рече без узбуђења али врло горко. — Често мислим на то, рече он, да сви људи исто желе, али се свима нв испуни жел>а. Ја сам желео да будем срећан а свакако и ти. И тако сам дотерао до наказе а ти до маникирке у Блонделовој улици број седам... Шта си мало пре питала за Мурфија? — Шта Је управо с њим? Опа је била обдарепа да на свако питање одмах одговори. Нико је није могао збунити. — Зашто желиш то да знаш? упнта је он и подиже се упола. — Јер ме интересује ... — Да га није спомепуо полицајац? — Јесте. Морам га кроз осам дапа известити шта сам за то време о њему сазнала. Пол Бирже је устао. Згњечио је опушак цигарете на тањирић у коме су били остацн масла од доручка и опугиак зацврча... Тада, посматрајући је, одговори: — С њим ћу бпти у поноћи код „Пацова са три ноге". Дођи мало доцније. Упо-знаћу те с њим*.. — Врло радо, одговори оиа и изиђв с њим до врата на степеницама. отвори их и ослушну. Чуо се само плач онога детета Ипаче је било мирно. Он изиђе- Алнса зашипи врата. Код трећег спрата, где је пдакало

дете. Пол Биржер је застао и куцнуо. Убрзо се појавиља радникова жена н он јој рече: — Бво вам сто франака. Лечите то дете. Плач ми смета кад радим. — Дете није болесно. — Онда му купите млека и друго што му треба. — Оно има свега што треба, господине Бнржере. — Па, до ђавола, зашто плаче? — Деца често плачу не знајући нн сама зашто. Али ја ћу га успавати да би имали мира, госнодине Биржерв. — Ипак узмите новац, употребићете Га за што друго. — Не, пе! Хвала, Мој муж је запослен и имамо „свсга што нам Је нужно. Хвала господипе Биржере. Биржер стрпа банкноту у џеп и одв уз степенице у свој стан. Једило га је што жена нијв хтела његов новац. А жена, кад остаде сама, прекрсти св неколико пута. *Маникирка је, после одласка Биржебвог, попушила још две цимрете. Седећи немарно на софи, гледала Је кроз прозор, без икаквог циља. Тада мали зидпи сат откуца једанаест, она се трже. Сетила се свога огласа који је нзиплао у једном сумњнвом часопису. Удобно маникирање г-це Алисв 15доиделова улица бр. 7. од 12 до 19 часова. Морала је да се припреми за негу руку. Али то је чинила без велнко журбе. Чим је навукла чарапе зазвонило је звоно. Тихо, несигурно, као увек кад звопи какав новајлија. Она погледа на сат. Још није подне. Ко би то могао бити? Брзо је намазала усне; обукла јутарњу хаљину црвено-дречеће боје, отишла до врата на улазу и тихо запитала: — Ко је? — Алекс Мурфи. Отворите брзо, молим вас. Ова иеобична девојка поуздано је радила све што је требало да се уради. Пустила је младића да уђе и зашипила врата. Показала му пут и тихо рекла: — Да ми је да знам, да ли ћу Ја икада примити каквог човека а да нв морам да зашипим врата! Прптом се врло љупко насмејала. — А што сте изабрали такво занимање, одговори јој он и седе по њеноме налогу за округли сто. — Јесте ли дошли да ми држите моралне придике, господине Мурфи. Он је хтео нешто да одговори алн она брзо настави: — Попићемо по једап виски. Већ је близу дванаест. — Нећу вас дуго задржавати. — 0, ал' сте ви учтиви. Зар и то знају студенти? —' Ко' вам је рекао да сам ја студент? Она пали чашице док је он посматрао. Пружи му једну и куцнуше се. Затим је села према њему и рече му: — Нека вам ова кућа донесе више среће но мени. — Па што станујете овде ако вао прати несрећа? — Богатпма је лако да лепо причају! — Ја ннсам богат. Дошао сам да вао закачпм за, један мали зајам. — Е то се зове дрскост! Била је изиенађена. — Звало се дрскост или не, мени су потребнн сто франака и то одмах. — Иначе? — Тражићу на другом месту. — ОтКуд вам је пало на памет да тражите од мене? — Испод мога стана не станује нико. Ко зна, можда тамо вршл,а дух убијене модискиње. То ваљда знате? — Зна то цео кварт. — А дошао ми је Пол Бирже. Мојих последњих пет стотина франака позајмио сам му или поклонио. Не знам тачно јер смо били прилично забраздили у пићу. — Што се смејете? — Зато што сам ,ја добила половину вашег новца. И шта могу друго него да вам вратим један део. Не дижући се са столице окренула се орманчићу и из једне фијоке извукла стотина.рку па је метнула на

сто. Али Алекс Мурфи одгурну банкноту. — Није мн потребан новац. -— Шта то значи? викну она бесно.

— Хтео сам само да знам да лн Пол Биржер лаже. Ништа више. Пошто је новац поделио с ва.ма, онда јв све у реду. Такав сам .ја. Чим променим стан прва ми је брига да испнтам своје иове познанике. Хтео је да пође. Стојећке испи своју чашицу, па посматрајући Алису рече: — Сад знам зашто сте се везали за овај стан ... Бистар сам ... — Бистар к'о блато! прекиде га оиа оштро. С вашим ваиредним понашањем нећете на мене учинити жељени утисак! — Зашто се узбуђујете? Сувише ств интелигентни. Из блата, које споменусте, може нићи цвет. Сипајте ми још једну чашицу отрова. Понио је на искап и пружио јој рук.у. — Мило ми је што сам вас упознао. Кад ћемо се опет видети? — Вечерас код „пацова". Али ћу се претварати као да никад нисам говорила о вама... — Немам ништа против. Одговори он гледајући је. Тиме нас већ везује једна тајна. Понова јој пружи руку али она јв ћутала. — До виђења! Молим вас погледајте да ли је пут слободан. Хтела је да се успротиви али га јв ипаж послушала. И још дуго, кад је већ отишао, наслоњена на затворена врата, размишљала је о овој чудној посети. * Истога дана поподне седео је Кордв за својим писаћим столом и дуго мозгао о афери у улици Блонделовој број седам. Када се десило убиство, њему је наређено да само мотри и уходи маникирку. У рапорту, који је тада написао, запазио је његов шеф Морели да је Алиса Мерсие — тако је уписана у регистру — сувише отворена и увек спремна на подесан одговор а није прерредена! А кад истрага ни после четири месеца није даље коракнула, шеф је позвао Кордеа и рекао му: — Корде, ево ва.м цео предмет. Проучите га добро па ме сутра известите јесте ли у стању да што учините. Јесте ли ви студент? — Ја посећујем вечерња предавања организована од стране господина министра. — Коју врсту? — Криминалогију и психијатрију, па ако буде могуће да доцније ступим у специјалну полицију. — Е! То је добро. Овим уобичајеним начином некако не налредујемо. Држите се тога и дођите сутра с новом идејом. — Потрудићу се, шефе. Морели је неко време посматрао младог, отреситог чиновпика. Желео му је добра. Зато додаде још и ово: — Даћу ва.м једпо упутство. Иемојтв се замарати опим што ,је сада постигнуто. Све је то л.удорија. (Наставиће се)