Коло

(3) Седео је као у неком забораву. Тек хад је видео запрепашћена лица подидајаца, схватио је да је учинио нешто страшно, да је — злочинац. Схватио је и то да га је Глорија навела на убиство. Њега, емирепог и опокојног човека, који никада никоме није учинио ма и најмање зло. # * » Евединг је ушао у собу нооећи вечеру. Гираган устаде и приђе столу уморним кораком. —Но могу да једем, драги Евединге! Молим те, не љути се. — Можда чашу чаја, милостиви говподине? забринуто је питао стари елуга. — Не, хвала, н.ишта не могу. Можда доцније... Слуга је вратио јело, а Гараган је еео поиово за писаћи сто. — Евендинге рекао ,је после извесног времена. Како стоји са мојом гардеробом? Има ли још мојих одела? — Сва су ту, гооподине бароне... — Дај ми једно одело и капут. Идем у Потсдам да посетим своје родатеље. Отари слуга је пребледео и руке су му задрхтале. — Шта ти је Евендинге? Кроз сузе, стари слуга је рекао: — Ваши родитељи су мртвн, господине бароне., Стари господин је умро у новембру прошле године. А, госпоћа баротица пре неколико дана је преминула... IV. ЛЈ|али оркестар у овалној сали хоте■*™ла засвирао је бечки валцер. ГроФ Хеникштајн се поклонио Глокији. — Поручио сам валцер. За вас, роспоћо. Доста је тих фокстрота и тангоа. — Не љутите се господине грофе, али ми се не игра... Верујте... — Само један валцер, гоопођо. Гледао је молећиво. — Зашто нећеш да играш, Глорлјо, умешао се Мекферсон. Вез воље Глорија је устала. — Кад баш морам... — Да, морате, госпођо! рекао је гроф Хеникштајн, е блеском у очима, хватајући је око струка. Валцер је био диван. Прави бечки валцер који је дочаравао слику пролећног јутра у шуми, валова плавог Дунава, и причао о срећи и љубави. Заљубљени гроф играо је изванредно тако да је Глорија заборавила све бриге... „Диван је живот, мислила је Глорија у себи, ја га волим и зато, морам да живим, и да уживам." Мали бој пришао је Мекферсону и пружио му неки телеграм. Мекферсон је хтео да га отвори, али је приметио да је за Глорију. Глорија се сва предала игри. Затворила, је очи и забацила главу. ЛиД е јој је озарио блажен осмеја.к. — Зар није дивно? Зар не би било ттета проггустити један овакав валцер? Глорија је климнула главом. Кад се игра завршила, уздахнула је дубоко... — _ Ви играте сјајно, грофе, приметио је Мекферсон. Могли бисте да постанете проФесионални играч. — Да, заиста, гроф игра дивно, додала је Глорија. То је знак отмености... — Нсмојте да ме хвалите, госпођо. Попрвеиећу... Мекферсон је пружио телеграм Глорији. — Телеграм? За меле? С црном слутњом у срцу узела је телеграм, отворила га и прелетела очима. Дах јој је застао, и осетила је да је издају ноге.

V. Н оцкан увече напустио је Гараган 1своју кућу. Није могао да издржи у стану. Ту су га везивале толике успомене. Осећао се страшно усамљед. Зажелео се људи, разговора, ваздуха, простора... Као странац, лутао је улицама. Па ипак није могао да се отресе својих туробних мисли. Уморан, сео је на једну клупу. Прсд њим је врио живот великог града. Гледао је ауто^усе који су јурили, пуни, како се њему чинило, лопова, злочинаца... Гледао је ооветљене кафане пуне сумњивих жена... У сваком пролазнику видео је или крадљивца, или просјака, убицу или зликовца. , — Боже, Боже, шта сам ти скривио, уздахпуо је Гараган. — Свему је томе оиа крива. Она мора да умре...

VI. бару хотела седео је гроф Хеникштајн. Седео је сам и испијао мешане коктеле, који га нису опијали. Поред њега седело је бучно друштво које га је нервирало. Кадгод би остајао сам, гроф Хеникштајн се осећао много старији него што је у ствари био. Само у друштву жена он је ооећао своју младост од двадесет и три године.

„Зар има жене коју не бих могао да освојим? мислио је у себи. Глорија? Зар да њему не пође за руком оио што јо већ пошло старом Мекферсону? Изгубићу веру у себе, ако не успем да је освојим". Осетио је близину њеног тела, као малочас за време игре. Гледао је њене нлаве очи, тамиу косу. Видео је њене узане бокове жене без порода, витко тело. Крв му је узаврела жилама Тргао се кад је угледао Мекферсона. Тај човек баш долази од ње, и Хеникштајн осети да га мрзи. Мекферсон је равнодушно поручио виски. После дужег ћутања проговорио је најзад: — Гараган је данас напустио тамницу. Његов слуга јавио је телеграмом Глорији. Хеникштајн се очигледно уплашио. — То је врло рђаво, зар -Ие, мистер Мекферсон? — Да, не ваља. Глорија се много уплашила. Али сада се ипак мало прибрала. У први мах је била страшно очајна. Морала је да узме таблету веронала... — Веронал ту пеће много помоћи, мистер Мекферсон. — Свакако, али за први тренутак... Опет су заћутали. — А шта мислите, мистер Мекферооне, да л.и ће се Гарагал светити? — Ја га не познајем, али, све је могућно. Он није баш најнормалнији, Пореклом је Шкотланђанин... — Према томе, госпођа Глорија је у животној опасности? — Било би лудо затварати очи пред чињеницама. Ја верујем да је човек, који јо претрпео толико колико Гараган, спреман на све. Весан због невероватне хладнокрвности Американчеве, гроф Хеникштајн св узбудио: — Онда не остаје друго него да умрем за њу, рекао је витешки. Мекферсон се осмехнуо хладним осмејкбм пословног човека. — Нису таква времена, грофе. А после, човек има сувитие да се бакће с властима и судовима. — Не разумем, мистер Мекферсоне, како мозкете у оваквом тренутку да терате шегу. — Не терам шегу, грофе, него само констатујем чињенице. Има данас једноставнијих сретстава да се неки човек учини нешкодљивим. То су: новац и жене!...

— Дакле, н»вцем или помоћу жена мислите да учипите Гарагана безопасним? — Да. То је пут и начин. Не смете заборавити, да је Гараган сам на еве* ту, без сретстава и да десет година није видео жене. Лепе жене, мн «1им. Гроф је морао признати да је Мекферсон у праву. — Тако је, мистер Мекферсоне. 'За новац не верујем, али ако му се обеси о врат лепа жена или девојка, неће издржати. Проћи ће га воља да мисли на освету. — И ја тако мислим грофе. Грофа Хеникштајна као да је засенила једна нова миоао. — Знате шта, мистер Мек<!> п рсоне. Ако пристајете ви и госпођа Глорија, могу ја сам да отпутујем у Берлин. Прво зато да пазим на Гарагана, а друго да пронађем неку Дали 1у која ће му мало поткресати косу, гсао она библиска Далила Самсону. — Већу услугу не бисте могли да укажете Глоријн... Ни мени грофе, рекао је Мекферсон пружајући му срдачно руку. „Баш је будала, помислио је гроф у себи. Не зна да ће Глорија, пооле, принасти ономе ко је спасе". VII. јШећ .је свањивало кад је Гараган стигао кући. Стари слуга седео је у зимском капуту на столици и спавао, чекајући свог господара. Гарагана је до суза дирнула толика вериост и пажња. Још има верности и оданости међу људима, још има честитих људн. — Опростите, господине баропе, што сам мало задремао, рекао је Евединг извињавајући се. — А што ниои легао, Евендиже? — Чекао сам. вас. И плашио сам се за вас... — Нема шта да се плашиш. Евендиже. Оно најгоре, прошло је већ. На старчевом лицу ускрсла .је радост. — Одмах ћу да спремим чај, рекао Ј8 весело. — Не, немој да се мучиш, стари мој. Мени треба само сна. Хоћу одмах да легнем. Са запрепашћењем погледао је Гараган своје ципеле и одело. — Пази како сам блатњав. Ходао сам целу ноћ којекуда. Веома сам уморан. (Наставиће се)

Муаика је поново васвирала. Публика је опет пожурила у игру. — Шта је с тобом, Глорија, запитао је Мекферсон тихо. Без речи пружила му је телеграм. „Барон се вра.тио из тамиице. Евединг." — Гарагал је слободал, прошапутала је Глорија. Пред њеним очима појавила се слика суднице на дал претреса... — Кајете ли се због с®ог дела? питао је претседавајући. — Да, одговофио је Гараган. Убио сам невиног човека. Требало је да убијем... своју жену, а не њега. Погледао је при том у њу погледом пуним мржње... Глорија је крикнула и покрила рукама лице од ужаса. Страх јој је следио крв у жилама. Осетила је дах смрти... Сетила се и последњих његових речи судијама: — Осудите ме, молим вас, на доживотну ро<5ију. Јер, кад изиђем извршићу ново убиство... — Води ме у моју ообу, рекла је Глорија беспомоћним гласом. Придржавајући је Мекферсон је повео на спрат. — Шта ти је, Глорија, питао је забринутим гласом. У безумном стр.аху обвила му је руке око врата и заплакала. Мекферсон је незкно полоасио на отоман, трудећи се да је умири. — Не, не, Лесли, морамо да беашмо. — Зашто? — Због њега. Још данас, још ноћас. —- Не, није ништа тако страшио, Глорија. Знала си да Гараган треба овог пролећа да изиђе на слободу. — Да, али сада ме је страх. Он ће доћи... — Па неће ваљда авионом да дојури овамо. А, сем тога, Введинг му није рекао где си. Он ти је одан... Глорија одмахну главом. — Не, није ми одан. Он и сувише воли њега... свог господара... — Па баш зато те неће одати. Неће ваљда да га опет отера на робију. Зато је и послао телеграм да те упозори. — Да, тако је, Лесли, у праву си. Али ипак треба што пре, колико још сутра, да отпутујемо одавде. — Добро, добро, сутра можемо. Глорија га је ухватила за руку. — Драги, мене је тако страх...

Старе столстне римске зидине негдашње бсигмлске тврђиве децепијами веК нисјЈ виделе на сеОи толику снежну одежди... * (Онимак: А. Оимић)