Коло

4

Г ПИШЕ: , ^јОВДАНОШИТРЦЈЕВЦћ .

Одједном, страховит удар! Све се затресло. Одбачена у свом седишту Катарина је у магновењу, видела да је ауто налетео свом снагом на дрво крај пута Вајар је лежао непомичан. Прибрала се и брзо га извукла из сломљене машине, положила га на овој капут а главу му нежнб спустила у своје крило... Лагано, вајар је отворио очи и једва чујним гласом нроговорио: — Ви сте дивна жена ... Камо среће, да сам вас... Да сам вас упознао раније ... да сте ми ви жена ... Али, овако, птта вреди ... Морам да умрем ... Осећам... Уосталом она ће се томе радоват-а-а-ти ...! Уметникова је глава затим клопула... Катарина се после ничега више није сећала. Као кроз маглу видела је поново неке људе који су пашшга. Затим полицију... Саслушававање ... п наслове у јутарњим новинама: „Тајанствена жена која је седела поред уметника, који се по# познатим околностима убио после аутомобилске несреће, неће да говори..." Тај дан провела је ка>о у несвестиди... Оовестила су је издања вечерњих листова, У њима је поред уметникове слшсе била објављена и њеиа, и уметникове жене. Из њих је тек сазнала да се уметник убио. И тешка онтужба те кобне жене. Она је дала изјаву новинарима: „За све је крива та фатална жена ... Она је разорила нашу брачиу срећу. и з<5ог ње се Болгидар убио ..." На јзал ту оптужбу поткрепио је и полинајац који је затекао крај пута, поред раамрсканог аутомобила. Он је просто рекао да је поврећени уметник лежао поред Фаталне жене с главом у њеном крилу... * « *

После три дана Катарина се појавила у канцеларији. Дочекали су ,је сви изненаћеии. Нарочито њен шеф. Орлић — Госпоћипе Катарина, тамо у канцеларији дирекције очекују вас господа директори ... Чудан случај... Требало је то да се деси па да сазнамо ... Сиромах Божидар ... Четири директора, четири старца с дубоким ћелама, погледали су је радознало кад је ушла. Онда је један рекао: — После овога, што се догодило, ваша ситуација овде, немогућна је... Ви, зацело, то и сами увиђате ... — Увићам ... — Мећутим. господин Орлић је предложио да вас упутимо с њим у Париз... — У Па-а-ри-из!... промуцала је Катарина запрепашћено. — Да. драга госпођице, — наставио је други директор — једна таква жена као што сте ви, жена због које је један тако славан уметник одузео себи. живот. зацело ће умети да се снаће и мећу Парижанима ... Катарина не зна да ли се захвалила. Не сећа се ни како је изишла из канцеларије дирекције. Зна само да је чула кад јој је Орлић прошалутао: — Надам се да. сте задовољни . .. А. моја је брига да вас укротим., Вас ту Фаталну жену , Вас који нисте више у мојим очима она иста Катарина. већ сасвим друга жена * * * И. вбиља . Пошто је дуго луцао главу питајући се како дотле није могао да примети да је она једна толико интересантна и примамљива жена. и како да је сачува да се не понови случај као с уметником, Орлић је нронашао да је најбоље да се ожени њоме, . И оженио се ... Катарина. случајН1 ..друга жена" била је укроћена и — срећна ..

сте тајили да сте заљубљени у њега, прековремено сте радили, све сте покушавали само да придобијете његову наклоност и, као награда за све то: он крије од вас свој одлазак... Ја. на вашем месту. другачије би поступила... Али, шта вреди кад ви то нећете ... Катарина је ћутала. Онда је одједном, стиснула уснице, зграбила блок за диктирање и оловку, и без куцања, просто, упала у канцеларију свог шефа. Г. Орлић је мрзовољно нодигао главу и погледао је. Он је висок, крупан човек. Тампе косе и нервозних усана. Раније, кадгод би га гледала, Катарина је мислила да је он човек карактеран и пун осећаја. Сада, после страшног сазнања. чинио јој се као најслабија кукавина, Пет пуних година она га је свим својим снагама помагала да постигне свој ниљ. да буде унапрећен. Мислила је да ће јој бити бар захвалан на томе, а сада, када је успео. увидела је да је у његовим очима била само обичан робот, аутомат, кртица. и ништа друго. Бто. чак није нашао ва сходно ни да јој каже да је најзад добио то тако жељно очекивано место: директора предузећа у Паризу...

роб свог посла. и да је за све друго просто неприметна. — Разумем вас! прошапутала је тихо. Затим је постојала јопј неколико тренутака, окренула се и изишла. Катарина је заједно становала с једном наставницом музике. Та њеиа пријатељица опазила је њену потиштеност и цело вече није је остављала саму. Пошло јој је чак за руком да је. тажорећи, силом одвуче на неко боемско вече... »!' У атељеу, где је било прирећено вече. била је паклена галама, кад су њих две ушле. Још с ногу морале су да испију по један коктел. Затим и други.. Ненавикнуту на алкохол, Катарину је брзо ухвптило пиће. За тренутак ишчезао је и њен бол. Пришла је клавиру. села и засвирала Шопенов валцер... Гости су се искупили око ље. Навалили су молбама да им свира шлагере и музику за игру. Али она није мсгла више... Клонула је. Једипо је желела да се надише чистог ваздуха... Лагано је пошла на терасу атељеа. У тами. видела је да на мрачној тераси седи неки човек. у вечерњем оделу. Он је понудио да седне и топло јој ретао: — Ви сте малочас иевали.., Пре

Катарина је прошапутала тихо своје име.., Затим, вао да се нечег сетила, подугласно је поновила име човека који је стајао пред њом: ■ — Болшдар... Божидар Гајић! Име чувеног вајара... Зар Не? Знам из новина... Али шта радите ви овде господине Гајићу? Славни вајар је уздахнуо, а онда је пригушено рекао: — Мој је атеље ту, одмах до овога... А, дошао сам да вребам. Вребам свог најбољег пријатеља и своју жену... Хоћу да их убијем У тренутку Катарина је схватила драму ... И у том истом тренутку синула јој је мисао: „Да га одведем одавде...!" Успела је да га наговори. Пошао је њој за љубав. Напољу. пред кућом. чекао је иегов аутомобил. Када је сео за волан, вајар је извукао из џепа боцу коњака и искапио је .. Мало затим. ауто је појурио вратоломном брзином Док је машина јурила као стрела правим друмом. она се вратила мислима својој тузи Негвесно сиустила је главу на њсгово раме Пред бљештавим фаровима нестао је беди пут...

Дакле, изгубићете господииа Орлића, крајем месеца? Ко ће само да га замени аво оде у Париз? ... Катарина је пребледела. Истина, све је покушала да учини само да њена колегиница не примети узбућење које је одједном било обузело. Али није помогло. Промуцала је: — Не анам... Ништа ми није познато... Госпођица Јојић (Катаринина колегиница) немилосрдно је продужила: — Шта? Зар ви нисте знали да он »длази! Значл крио је од вас!... Уосталом. тако вам и треба. Годинама

Дошла је до његовог стола, и решена, да му све каже, почела је: — Није лепо од вас што сте крили од мене да сте унапређени... Морала сам то да чујем од других ... — Данас сам тек и ја сазнао... — А, хоћете ли да и ја пођем с вама? Реците само отворено, да или не! — Не биете одговарали за Париз ... госпоћице Катарина. За вас није да преговарате с Парижанима... Ту се не ради само о обичном послу .. Катарина се запрепастила. Поново је схватила да је за њега била само

валцера... Како имате диван глас. И, како сте певали лепе песме ... Мрзим шлагере и модерну музику. Мрзим велике вароши... Имао је право онај Француз кад је рекао: „Што више људи познајем све више волим животиње!" Али, ви нисте као остали... Ви сте толиво љупки, мили ... Могао сам да плачем, кад сте малочас певали и свирали... Опростите ми, молим вас ... Мислим да сам мало пијан ... Само још једно питање, допустите ми ... У вашу тугу, коју сам вам прочитао на лицу, нећу и не смем да улазим... Само. реците ми, како ое зовете? Ја сам Божидар Гајић...