Коло

р ала рибарска барка лагано ее

,1 *' љихала на звездама посутој површини Медитерана. Мреже су биле нсиуштене. Далеко у сенци, на обајш, чврсто је спавало мало село Саркарес шћућурено у поднолгју Источних Пирннеја. Луис Алваро у плавом радпичком вомбинезону н са рибареким еспадриљама на ногама. тренутио се одмарао од посла. Седео је и тужна гледао преко глатже површине воде у неодређену даљину. Имао је свега седамнаест година и био "је заљубљен до ушију. И та љубав, ето, вадала му је горак јад. Иако се родио на франпуској страни Пиринеја, у Саркаресу. његовн родитељи били су Шпаљолпи. као и мпогих других тамо, као и шегове .0бећане". Хуалите. Ваш малопре, у најтамнијем углу једне мрачне уличипе, страсно јој је говорио о својој љуба-ви. Затим је отрчао кроз заспа,ле улипе на обалу, да се придружи свом чамцу за ноћно рибареље ... — И је ли да ћеш ми купити лепезу за фиесту? — мољакала је. Једну дивну лепезу од корала, са цвећем насликаним на свили. и украшену малим дијамантима. Је ли да хоћеш, Луис? Тако је стајала и мољакала. На боеим ногама имала је еспадриље. а н,еве прне шпањолске очи које су блиетале на бледој месечини опиле су му цушу. — Тачно као што си је описала, гаква ће бити, љубави мога срца. свечано је обећао Лупс. — Пољуби ие још једалпут, Хаунито моја. И због тога је сада тако тужло седео у чамцу и посматрао преливањв месечине на води. Онда је одједном одлучио да се повери свом пријатељу. Силвану, који је седео кра,ј вега. АтмосФера и околина били су као створени за поверљиве разговоре. — Силване, — шапнуо 5е, — ти внаш како стоје ствари измећу Хуаните и мене? Силван је климнуо главом. -г Као измећу Берте и мене. — одговорио је. — Дакле она свим срцем жели да Јој набавим једну скупоцену лепезу, — наставио је Луис, — за фиесту. И Берта и ти ћете доћи на бал, зар пе? — Сви ћемо доћи. Али лепезе коштају свега два до три франка У радни мадам Кот у улици Мон Влан. Стварно. могао бих и ја да купим једну Берти Силван се одушевио овом идејом. нам — обичне јевтине лепезе. рекао је Луис скоро јаукнувши. — Али она хоће лепезу од нечега као што је корал, са свилам и цвећем насликаним на н>ој, и која ће сва сијати од дијаманата. — Она мора да је шенула памећу. — рекао је Силван мирно. — Али ја сам јој обећао. — промрмљао је Луис утучено. — Свечано обећао. — Онда си ти шенуо! Идућег јутра, рано, Луис је. још увек тужан. вренуо са женом сапственит барке да по улицама Саркареса нродају ноћашњи лов. Носили су једну огромну корпу (она у гуменим чизмама и с краисим шалом око главе и рамена) пуну сјајних риба свих величина и врста која се бапала и праћакала. још мећу морским травама. Застади су. као обично, пред кућом Маршандана. старог и редовног муштерије. И овде. на овом месту, појавила се сенка драме, која. је тихо обавила Луиса својим плаштем и ушла у његов млади живот. Мосие Маршандан био јо богат тргован у Перпињану. а живео је овде у овом чаробном местанцету на морској обали са својом женом. Она је

имала обичај. пошто је изабрала рибу на вратима и отпремила куварицу да их замотане у морску траву и купусово лишће однесе у кухињу, да повове Луиса унутра да му плати. Овога јутра он је плашљиво пошао ва њом до прага собе где је она у писаћем столу који је стојао у једном углу дрзкала ситан новац. Стајао је и чекао док је она превртала и тражила новац у Фијоци пуној најразноврснијих стварчица. Погледао је по соби. Ваве с цвећем, књиге, шалови — и на једном малом столу код врата видео је једну лепезу, једну дивну лепезу. жоја га је опсенула. Била је полуотворела. Дршка од корала, крило од неке лепргбаве ма-

пишсг/мигуел павт1о

врата. Алн једног јутра док је стајао чекајућн да мадам пронаће новац, ноново ју је угледао. Мадам Маршанд била је лећима окренута према њему. Луис је погледао у њена лећа, ватим у лепезу. И у тренутку лепеза је била у његовом џепу.. Она. се окренула, пришл^ му и избројила новац. Није ни погледала на сточић него је сву своју пажњу свонцентрисала на свој издатак. Луис је свом снагом настојао да стиша буру воја је беснила у њему. Рука војом је примио, новац није смела да му уздрхти. Истрчао је на сунце. низ друм и за угао где је внао да га чека жена његовог гапде — н таман што је зашао за угао чуо је нечнје

териЈе коју ниЈе могао да одреди, а , обојадисана нежно плаво и златно и украшена малим. сјајним каменчићима. Прави дијаманти. иако то Луис није знао. Посматрао је лепезу укочеио, разрогачених очију. Кад би Хуанита имала такву лепезу! Кад би само ова била његова па да може да је поклони њој! 1 дућег јутра поново ју је видео на истом месту. И тако неколика јутра редом тако да је Луис поверовао да је мадам Маршанд никад ни не употребљава. С болом је помислио на израз Хуанитиног одушевљеног лица када би јој пружио ову ... Онда, за дал два. лепеза није више била на свом месту на сточићу крај

кораке како журе за њим. Један глас викнуо га, и он је стао и овренуо се. Угледао је мадам Маршандиног слугу, који је сав црвен у лицу и узбућен одмах прешао на ствар. " Дај овамо ту лепезу коју си украо! Сместа да си је дао! Мадам је приметила да се не налази на столу чим си изишао из собе. Дај је овамо! — Лепеза? ... Каква лепеза? ... — Да. лепеза. Дај је овамо. И буди срећан да се мадам 8адовољи счмо тиме да јој вратиш лепезу место да те преда полицији. — А вашто би мени била потребиа вена лепеза? — блефирао је Луис. Шта ти мислиш да сам ја? Кармен или краљица Шпаније? Ти мора да си или полудео, или си пијан. Склони ми се с пута.

Ол Је утсо да Иродужи даЖе, али му госпоћин слуга препречи пут и грубо га ухвати у намери да извуче лепезу из њеног скровишта. Настало је натезање и Луис доби ударац песницом по глави. Младић се разбеснео. У торби коју је још од прошле ноћи носио преко рамена имао је впнску боцу коју је увек носио собом уз јело, када би полазио на ноћно рибарење. Сада је осетио ову боцу у руии и — затим је сасвим збуњено видео. неколиво секунада доцније, да његов противник лежи непомично на калдрми док му је из главе текао један страшан, црвени поточић ... јД огаћаји идућих неколико минута били су, за младића, магловити и нестварни, као да су се догаћали неком другом у једном збрканом сну. Око њега било је скупљено много жена коЈ 'е су све вриштале. брбљале, оптуживале — док је човек на 8емл 3 и још увек лежао непомично. После тога, магловити жандарми појавили су се у овом страшном сну и он је осе-_ тио лисице, хладне и тврде, 1'а својим рукама. 8а№м је отишао дал>е. још увек у сну, мислио је. Постављано му је безброј питања, и лепеза се поиово нашла пред његовим очима. Чуо је самог себе како објашњава све о Хуанити — „корал са малим лажним дијамантима ... Ја зараћУЈем само неколико суа на рибарењу ..

На фиести у Саркаресу сви су говорили само о извештају у новинама приче Луиса Алвароа. Хуанита. која, разуме се, није знала да пише отишла је сутрадан и замолила сеоског жугшика да јој напише писмо да га пошаље Луису воји је у затвору чекао сућење. „Најљубљенији мој, — Инав сам имала моју лепезу за фиесту, баш као што си ми обећао, и шаљем ти моју љубав и захвалност. Била је много ленша од лепезе коју сам желела. Најмилији Луис, знаш ли шта сам учинила? Узела сам новине у којима је писало све о томе како си ти мепи 8а љубав украо једну лепезу и скоро убио једног човека, исекла део у којем се говори о теби и мени. Савила сам га л пресавила врло пажљиво. Затим сам му дала облик лепсзе, метнула један лепи брош за дршку и улотребљавала ј 'е цело време бала. Сви су гледали у мене, а ја сам била веома, веома поносна. Ох, Луису мој, свака реч оне приче из новина ва мене је значила випге него исто толики бррј правих диЈ 'а.маната. Неће моћи да те казне строго. Луису мој, јер си сувише млад. Чекаћу те, и када ми се вратиш ми ћемо се узети и волећемо једно друго заувек ..." Жупннк ј 'е стрпљиво писао, а затим је застао, чекајући Хуанитин диктат. Она је пажљиво одабирала речи, размишљајући. полако, како да најлепше изрази мисли свом иајмилијем. Око њених усана играо је поносан осмејак а дугачке трепавице њених црних очију биле су мовре од суза...

Т% је већ нека врста правила. да само жене с одушевљењем оговарају. То је нека врста традиције. Тако се говори још од памтивека. мало ко о томе размишља а скоро свако прима то као неоспорну истину. А кад би људи створили свој лични суд на основу искуства, видело би се, да то није баш сасвим тако, као што се каже. Јер, умерено и невино оговарање је повремена вабава свију џас, како жена тако и мушкарапа. Ако хоћемо да гледамо потпуно исправно на ову ствар, потребно је да се појам оговарања објасни и деФинише. Оговарање има неколико ступЊева. Први и најневинији зОве се баш оговарањс, затим долази сплеткарење. а као трећи и најгори ступањ јесте клеветање и то злонамерно клеветање. Између оговарања и осталих ступњева има велике разлике. Ова друга два ступња обично се не 8аснивају на истиии. или макар само напола. а и та половина ј 'е у многоме изопачена. Оговарање, насунрот, ЗаШива се на

нравој истини. Човек може имати чисту савест и искрено се узбудити или забављати кад оговара свог ближњег. Али зец лежи у томе, што онај који оговара оставља на страну оне чисто уиутрашње а често и спољашње разлоге и иобуде оног оговараног, Тиме оговарање постаје не неистина већ једна врста обмањивања. Такво симпатично, стварно а У исто време и једнострано причање о приватном и јавном животу својих ближњих (често врло милих и блиских ближњих) чине мушкарпи исто тако радо као и жене и уживају у њему. Чине то било тпаљиво. са саучешћем или снисходљиво. Само онда су неумољиви. бесни и злонамерни, када се ради о оговарању такозваном професионалном. То је особина специјално мушка. Дакле и мушкарци оговарају. Остаје основно и најважније питање, зашто се уствари оговара. Познато ј *е, да и сасвим мала депа радо оговарају па чак и сплеткаре. Дечапи и девојчице. Шушкају тајанствеио о друговима и о родитељима како о

својим тако и о тућим. Овде велику улогу игра и дечја машта. Л>убопитство, исеља. з'а упознавањем, уроћена тежња човека је да продре дубоко у душу својих ближњих и да упозиа све оно тајанствено што је скривспо у човеку. Човек улознаје друге, упозлаје их више мање са оне тајанствене стране, упорећује и тиме упознаје и самог себе. Улази прво у друге па затим у себе. А што је најинтересаитније, при том обично констатује да је бољи или макар да није гори од тих других. Оговарање загрсва., умирује, узбућУЈе, доноси сазнања, али скоро увек је продукт пун погрешака и обмањивања. Јер је увек у неку руку једнострано. И тачно је. да ак.о у једном друштву седе жене и мушкарпи заједно и почпе оговарање, учествоваће у њему и мушкарци са истим задовољством као и жене само можда са мало скепсе и лаким осмехом. Оговарањем и мушкарци лрекраћују време мећусобно. То је света истина, али у том нема ничег ружног.