Коло

8

главу!

"Тихо, плашљиво, као да стуна нред строгу испитну комисију, иојавио св, једнога дана, у редакцији Кола јвдан младић. У једној руци држао Је грубе рукавице, и замотуљак хартије док их је другом бојажљиво* чупкао прстима и притискивао уз изчошени раднички комбинезон. — Ја сам Милан Туторов ... свршени матурант и Србин избеглица... Донео сам неколико својих песмица, да понудим ... Скромни младић спустио је зати« на сто неколико исписаиих страница. Приметио је да нам се поглед, за тренутак., зауставио на његовим испуцаним и жуљевитим рукама. и као да је хтео да се стидљиво извини, додао је тихо: — Радим као обалски радник... на истовару шлепова ...

(Онимци: А. Оимић) Онда се 8бун>ено поклонио и неетао... * Другипут смо га видели када је дошао, сав срећан да нам захвали што смо објавили две строфе једне његове доиста лепе песмице. Његов младалачки лик блистао је од задовољства и вахвалности. Мало охрабрен рекао је да је написао, специјално 8а Коло несму: „Заробљеничко писмо". И замолио: — Ако има грешака, ви, молим вас исправите... Поред те песме оставио је још неколико лирских песмица, што их је у међувремену написао... „Заробљеничко писмо" младић је писао срцем. Објавили смо га и његова потресна топлина нашла је дубоког одјека у срцу толиких мајки, чије је (сузе и радости што је стигло писмо од варобљеног сина, и стрепље ва сином који је тако далеко) онај ко-

ји је песму писао умео с толико осећаја да прикаже ... * — Па лепо, ко је тај младић? питали смо се у редакцији. Избеглица, матурант, обалски радник и — лирски песник ... Других података о њему нисмо имали. Одлучили смо да га потражимо н да за тренутак завиримо у душу тог младог човека који свој песнички дар, свој истински таленат, стидљиво крије... Да признамо: били смо срећни кад смо младог песника нашли и ведрог на послу. Није писао песме. На снажним младићским плећима носио је џакове... Подизао их је весело и снажно и носио ... Неколико тренутака посматрали смо га и тек онда му се јавили... И. ва чудо. на његовом лицу није било оног срамежљивог руменила. Насмејао се, радосно и аадовољно, и рекао нам:

— Сад радим овде ... Приеталиште не ради, због леда... Иначе све до зиме радио сам на утовару и истовару... Прошлога лета, по доласку с родитељима у Београд. радно сам као стаклорезачки радник. Оправио сам све прозоре на Философском Факултету и на Виблиотеци... Онда неко време провео као молерски радник, док нисам отишао на пристаниште ... Док нам је говорио осмех му је блистао око усана... Ни речи жалбе. ни трага клетве на судбину, на животне тегобе, на бич удеса ... — А песме? — Њих пишем код куће... У часовима одмора...! Чудна противност! Да се лати најгрубљег рада и да тако обезбеди издржавање и својој породици, млади Туторов није се стидео, као оно кад је дошао да понуди своје песмице... Није се стидео, и прионуо је на рад, иако је доскора, тамо крај Велог Манастира. код куће живео удо<5но ... безбрижно ... У толико ће тај младић, који је тек вакорачио у осамнаесту годину живота. бити симпатичнији и, читаоцима Кола, који су. зацело умели да открију и његову душу ... у његовим несмицама. И Милан Туторов је један од оних младића и уздапица сутрашње Србије, који не чекају да им се двапут каже: „Србине, горе главу!" М. Д.

ПУТПР

Гаји се жито. дуван, чај, шећерна трска, а на огромним плантажама гума. Највише се ипак гаји пиринач који заузима девет десетина целокупног обраћеног терена.

беЛЈи ^огати извори налазе се у шумама које обилују тврдим дрветом иознатом у целом свету. Налази се и злато, али у малим количинама. Има петролејских извора од којих велики број још није искоришћен. Бурма је увек била земља пролаза, пут између Индије и Источне Азије, Индије и Малезије, чувени „Бурмански пут" о коме се толико говори у последње време, ради његове вааше улоге у онабдевању кинеске војске; земљани мост који је везивао огромну територију античких Синова Неба са Индиским Океаном. Два пута већа од Италије она нма свега петнаест милиона становиика који сачињавају један шарени каталог типова. Има ту раса које су дошле из Индије, из тајанственог Тибета, из Кине, из Малезије и са високих Сијамских брда. Али ове те расе које не припадају Бурми живе локализовани у одрејјеним пределима: племе Схина живи у средини источне Бурме, племе Ћинс и Каћис на крајњем северу. Араканези и племена Талаинга и Итхас на западу. И сви се они одликују „огромном марљивошћу". Када сам дошао из Индије, у првом тренутку ми се учинило да се овај крај ни по чему не разликује од ње. Али доциије сам увидео да земл.а, која као Индија обилује палатама. пагодама, храмбвима и дивним бдштама, нема таво изразит карактер и да се у архитектури налази једна црта млаће свежине, једна грациозност која се винге приближује уметности оближњег Сијама, данас покрштеног у Тајленд. Престоиица, Рангун, је дивна варош храмова од шарене мајолике, златних пагода, витких светишта и купола које блеште нод небом лепе азурне боје. Кад се покрене лаки поветарац чује се тајанствена и нежна музика хиљаде лаких' сребрених звончића који украшавају настрешниие кровова. Рангун има три стотипе хиљада становника; а Мандалај, друга по величини варош. која је већ била престоница Бурме у старо време, сто педесет хиљада. И друга три већа града, Амарапура, Сагаин и Ава, такође су у прошлости имали част да владају землЈом и од тога времена су сачували краљевске палате и многобројне споменике. Бурма је земља егзотичио опојне лепоте, са непрегледним мнонттвом шарених боја и сјаја, у којој се креће народ толико богат разним расним типовима. Из мноштва света којн увек испуњава улице града, издвајају се живе' боје шарених суицобрана, лепршаве, жуте мантије свештеничке касте Бонза, који клизе укрућени, бледих лица и обријаних лобања. Пролазе процесије жена које иду у светишта са палмама и заветним венцима. Дефилују величанствени слонови покривени раскошним драперијама. камиле које дрхте при ходу на високим незграпним ногама, колица која вуку зебре, и сваког часа упадају гомиле радозналих мајмуна који као да. својим савијеним реповима у облику знака питања постављају питања свакидашњем животу ... Религија три четвртшге становиика Бурме је будистичка, која је дпвно донесена из Индије. Али су из античког култа остали Наци, духови шума, планина. кућног огњиптта, благонаклона божаиства које становншш обсжавају да би држали далеко зле духове. Нацима су подигнути храмови и олтари а занимљиве литије и игре прате њихове празнике.

Еурма традициоиална „Земља слатког мира". како су је назвали на оријенту ушла је у паклени круг рата. По.стављена између Бенгалског мора, Тибета. Киие и Тајленда, Вурма. једно продужење на истоку Индије, није могла да сачува свој „Слатки мир". Овај назив долази од карактера њених становника који су, као и многи стадовнипи Азије, поклоници филозоФије која проповеда што више умањену активност. Кад сам први пут дошао у Бурму поразила ме пре свега инстинктивна навика минималног трошења енерги-

је. Једна бурманска пословица каже: „Ра.ди не замарајући се, јер кад се вамориш не можеш више радити". Зато да би могли продужити с радом становници Бурме настоје да се напрежу што мање. То је теорија коју следе у дсста замашном кругу у Азији. Резултати примене ове теорије најбоље се опажају у производки. Вурма је претежно земљораднички крај. али даје минимални део онога што би могао да да терен, иако се у последње време у том погледу учипио један велики корак напред! Али поља која су тако плодна обрађују се још увек на веома примитиван начин.

Један од најпосећепијш храмова Бцрме: пагода Ананде у Пагони