Коло

. Цроспа Жпвка је волела одувек априлске шале, док је њеи Саватије више волоо друге ствари ... Волео, рецимо, да се удвара туђим госпа Живкама и Живкицама и, волео, иаравно. то да врше од своје легалне госпа Живке, као змија ноге ... По себи се разуме да је легална госпа Живка мало веровала г. Саватију. Сумњичила га често, превртала му цепове (чим би г. Саватије заспао) ча,к га потајно и пратила неколико пута. али никада ништа конкретно није могла да утврди. или како је то госпа Живка сама говорила, никада да га ухвати у „Филигранти". Велики је био мајстор г. Саватше да с.акрије трагове својих авантура. и онда није чудо што му госпа Живка није могла да ггохвата конце ..

Ие би му госпа Живка ни похватала конце, можда никада, да није волела априлске шале ... Ранијих година, она би га преварила обично о првом априлу неком наивном шалом (јер г. Саватије никада није водио рачуна о том обичају, по. шго је њемУ, у односу његовом према госпа Живки. бар једном недељно био први април). Ове године. међутим, пало ,јо,ј напамет опет да се нашали о првом априлу. само кад је узела да смисли неку подвалу присетила се г. Саватијеве слабе стране... СЛила се да он воле авантуре. и решила да му приреди једну априлску шалу у том смислу. И, када је освануо ономад први април. она се направила невешта. Ништа није учинила да му да до знања да је први аирил. Лепо га испратила у канцеларију. а око девет ипо сати. позвала једну своју комшиницу и замолила је да телефонира г. Саватију као непозната дама и да му закаже састанак. код сата на Теразијама... Упутила је тачно како да се нонаша на телефону, шта да каже. и дигла слушалицу. затражила г. Саватијев број у канцеларији, а када се отуда јавио дубок и меки глас г. Саватија. комшиница ]е узела слушалицу и прогукала. као гугутка: — Хало, ,је ли то господин Саватнје на телеФону? — Ја сам! А. ко је тамо? — Е. чик погодите! — Да погодим? Верујте, не могу да се сетим тог гласића ... — То. баш нема смисла ... Мој глас не можете да познате? Па то је немогуће... Значи да вам се више дама јавља, па побркате гласове. — Напротив, молим вас... Не јављају ми се... Него. тако. не зпам али не могу верујте ... у — Јао. господин Саватше. .. То ме директно врећа... Г Саватије се као иакашља. заћутА затим тренутак, па онда одједном. као да се нечег присетио рече: — А-а-а-а-а! Па то сте ви, Мазо!... — Ја сам ... — Ето видите да сам погодио.. — Јесте... Са.мо вам је требало мало да размишљате ... — Па наравно да ми је требало кад сте ми се свега један једини пут јавили. и то откада... А, обећали сте да ћете ме звати и да ћете да ме изцедете у биоскоп ... — Па како сте госн Саватије? — Не тако добро као ви! — Ех, ех ... Не претерујте ... Толико успеха имате па се још као жалите... — Успеха! Та, н'те молим вас... Каквог успеха ... — Код нас жена... Немојте да изврдавате и да се браните. Зна се то... — Немам, иа часну реч... Уосталом его да имам успеха не бисте ми се ви први јавилп после пуна три месеца. — Знам, али ипак сам вам се јавила... — Не кажем... Јавили сте се, фактички, алн... то није никакав мој успех... — 'Па шта бисте ви сматрали као успех? — Каво шта! Па. рецимо, кад бисмо могли да разговарамо лично ... — Па, ми лично и разговарамо. — Ама то јесте, али онажо без жица... Другим речима, да се лично видимо... — Па то зависи од вас. — Пардон ... То зависи од вас... — Како од мене? — Тако лепо... Дама одређује, а каваљер има да слуша! — Добро. Онда, можете ли да изиђете из канцеларије? — Могу. А, када? — Например, кроз један сат... — Могу! — А, канцеларија? — Ништа не мари .. Служба је служба а дружба је дружба! Дозволићете да нема те канцелариЈе на свету коју би трампио са једну тако лепу даму као што сте ви ... — А, не плашите се да госпођа, рецимо сазиа! — Која госпођа? Јадна госпа Живка само што се онесвести крај телефона, кад чу ове г. Саватијеве речи. — Па ваша госпођа! — Ко? А, она моја ... Неће ... Какви да чује... Уосталом доста је било тридесет и три и по године брачног живота ... Већ смо постали као род најрођенији... С те стране иема шта да бринете ... Богами ... — Па лепо, опда тачно у 11 сати на Теразијама, код сата. —• Бићу тамо! — Али сигурно! — Молим вас, тачно у секунду. Пред вама је роб — лепе жене! — Онда довиђења. — Довиђења! — Ах, да... Молим вас, нисмо се видели давно, а усто, и кад смо се оно упознали нисам вас добро ни уочила... Зато бих вас молила да уамете новине једне у руку...

-1

. »и

— Хоћу... И новине и један цветак држаћу у руци ... — Чак и цветак! — Разуме се Цвет — цвету! — Добро, и довиђеља... — Довиђења... * Комшиница, која је водила овај разговор, морала је да полива водом госна Живку и да јој даје капљице да се умири ... Госиа Живка је била пренеражена. Наравно да се одмах обукла, и пошла на Теразије, да својеручно сачека браколомника Саватија... * Око 11 сати, појавио се г. Саватије на Теразијама. Пришао сату и стао. У руци је држао новине и цвет. Тачно како је било уговорено .. Госпа Живка, која је била наместила своју осматрачницу у једној капији, прекопута „сата", заљуљала се на ногама, али се брзо прибра, прогута две коцкице шећера с капљицама за умиреље, и приђе г. Саватију! Он се, просто на просто забезевнуо! Чак му испаде цигарета из уста... — А, чекаш Мазу! Је ли .. Чекаш .. Немој да те мазнем овде насред улице. браколомииче магори... — Кој... Шта .. Маа ... Где ... Пст ... Полако, чуће нас свет. — И понео си и новине и цвет... Је ли. . Говори... А, ја луда још мислила да направим априлску шалу с тобом. кад оно каква шала! Изишао човек на рапдеву. је ли... Говори цок нисам направпла сканлал! Госпа Живка је. узбуђена, поиижена и увређена, толико почела да вичв да се свет искупио... Најзад г. Саватију пође некаво за руком да је ућутка и да је поведе кући, а оном свету што се све више скупљао, довикну шеретски: — Априли-ли-ли-ли!.. Шта је ... Ви мислил да се ми озбиљно свађамо... * Очигледног бламажа пред светом г. Саватије се спасао али код куће, видео је све прве у месецу свих дванаест месеци ... М. Дим.

с т о р и с н аруге днекдоте

СА И БЕЗ ИЗУЗЕТКА Монтрон, секретар славног француског државника Таљерана. није у духовитости ништа изостајао за својим шефом. Једном пвиликом Монтрон је

допао у енглеско ропство. Енглески капетан бојног брода коли га је заробио уживао је у томе да Монтрона задиркује. Једнога дана за ручком. капетан је наздравио Монтрону: — У здравље Француза. У осталом они су сви пропалћие и ја не правим никакве изузетке. На то му Монтрон одговори. дижући своју чашу: — У здравље Енглеза ... Они су пентлмени. У сваком случају ја правим изузетке. ТЕШКО РАСПОЗНАВАЊЕ Чувени немачки банвар. Блајхшредер остао је удовац са двоје деце и оженио се удовицом која је такође имала депу из првог брака.! У браку су затим имали заједничку децу. Једногп дана дође Блпјхшредер кући и чу из суседне собе огромиу галаму.

— Жено, повика. он. дођи брзо овамо! Твоја деца и моја деца туку нашу децу! позив Брамс се није радо одазивао позивима на свечаности и вечере, нарочито ако се на њима свирало. Један господин, коме је ово црво било познато, али друго ие, написао јр Брамсу овакав позив: „Цењсни маестро! Хоћете ли нам сутра .учинити част да се одазовете нашем позиву. Моја жена ће вам свирати свој нови опус. моја кћи ће вам певати песме- у девет са*' ти ћемо вечерати!" — На ово је Брамс одговорио: .,Радо пристајем да се одазовем вашем позиву у девет сати!" ШТА ЈЕ ЛИТЕРАТУРА За време једног банкета Тристан Бернард је био умољен да одржи говор. Пошто је устао, обратио се Бернард присутним следећим речима: — „Литература. пријатељи моји, јв врло жалосра ствар. За то не могу да одвжим весели говор. Помислите само: Хомер је умро, Виргилије је умро,

ЊЕГОВА НАРЕДБА Кнез Карл Јосиф је сматран за великог довитљивца осамнаестог века. Једном га је јвдан од његових при-

Ш&*

Данте је умро, Шсг;спир је умро, Гете је умро. А ја? Ја се такође врло рђа^о осећам"!

јатеља замолио да му буде секундант на двобоју и уступи за ту сврху своје имаље. Кнез је дао своме слузи лаконску наредбу: „Спремите ужину за четири а ручак за три особе". И ДА ХОЋЕ — НЕ МОЖЕ Кад се давао „Мизантроп" (Човекомрзац) било се рашчуло да је Расин у свађи с Молијером. Један је обожавалац рекао Расину- желећи да .му учини по вољи, да је Молијер приказао рђаву комедију. Додао је да је он био на претстави и досађивао се. — Добро — одговорио је Расин. Ви сте тамо били. а ја не. па ипак мислим да сам у праву иад вам кажем^ да то није истина. јер Молијер. и да хоће, не може да напише слабу комедију.