Коло

16

Госттођв и гослођице, чувајте се афектирања

Јг\ бично се калсе за жену која има пријатно лине. да је лепа. Многа жена уме да удеси своје лиде тако да је. ако не интересантно. оно макав допадљиво. Али бити савршено лепа не значи само имати све црте правилне. Стас ход. држаље тела. ноге. врат коса и руке морају беспрекорпо допуњавати липе. Разуме се да уз лепоту иде и понашаље и начин изр&ж&в&гбз.., И најлепша девојка биће доеадна. чак и неприлатна, чим проговори, чим почне да афектира, чим, уместо да одговара на питања. почне да се смеје. Мало кокетерије није на одм,ет. Она на против чнни жену млаБом, примамљивијом. Али све што је иретерано пе ваља, то ће вам свако рећи. Жеља за оригиналмошћу стално расте и повећава се и мало по мало постаје настраност. Жена хоће да побућује интересовање на начин сасвим друкчији него остали и ништа јој не смета што брзо заће чак и у неукусност. Витпе Зој није доволзно 1 нормално шминкање. елегантно облачење. Младежи на лиду намноже се до невероватности. Рујк за лине и усие одједном јој се учини сувише обичан и замењује га пеким упадљивијим. Шешири добшају Фантастичан изглед. хаљине морају бити по нарочитом. јо1П никад не виђеном кроју. Руке су начичкане накитом. То је дакле екстремпи случај женске неукуспости. И разуме се. нео женски свет је за то осућује. Ми умемо да кажемо својим пршатељинама Скоје су у исто време и њихове пријатељине) дч тако нешто гге бисмо никад на себе ставили, Да се тако никад не бисмо нашминкали. Ла такву ташну не бисмо посили ни кад бисмо је џабе добили При томе. пак. не ..примећујемо да чинимо то исто што и оне само у мањрј меои: говоримо с пот-

смехом о тућим рћавим навикама којима смо и сами подлозкни. Купимо ли неку ствар коју наша пријатељица не може себи да дозволи. донећемо је кући незапаковану и то још у мрежастој торби, да би је цела улииа могла да види. Облачимо своју децу као принчеве и не обраћамо пажњу на то да изгледа као да не приличимо уз њих. Носимо фризуру која нам не стоји добро. али која је баш сад модерна. Бивамо ситничарке и пакосне, страхота једна! На рукама носимо јефтипо прстење са великим камеаем које нам свакипут на рукавиии прави све већу и већу рупу. И што је најгоре: почињемо да говоримо неприродно. у жељи за оригиналношћу почињемо да се привикавамо тућем призвуку који нам не стоји добро. Често хоћемо да уоворимо „учено" и мећу најнародсквде изразе одједном уметнемо реч толико књишку да је не би ни пајмодернши Филолог употребио. Хоћемо да се истргнемо из средине којој једино прииадамо, хоћемо да направимо утисак егзотичног цвета и уплићемо у свој говор стране речи које врло често побркамо (уместо катастрофални каЈкемо. катастралии итд.). Одледиом постајемо смешни сво163 околини јер смо код њих поквариле преставу о доброј мамици. привлачиој зкеници и природној девојпи. Уместо да их привлачимо ми се отућујемо од њих. Зашто, дакле, не бити природан? Зашто да не сачувамо привлачност коју нам је природа дала, коју не морамо да стичемо на вештачки начин. Привлачност односно драж којом ћемо разоружати свакога и којом ћемо свакога привући. Афектирана жена. оригинална. можда ће привући некога иа тренутак. али трајније пријатељство стећи ће само природним, неизвештаченим: лонашањем.

(3

БЕОГРАДСКЕ СЛИКЕ

када видео. Растали смо се ... заувек,. — Сећаш ли се дана када су нас спасли са острва? Чудновато. али изгледала је, или барем се меНи тако учинило.. као да прилично нерадо одлази с острва. Тако ми свега на свету, схадрс сам убећен да јој је било жао што се растајемО, да је инак помало почела да осећа извесне симпатије према мени... Мора да је погодила моју тајну, моју љубав. Али, јасно је. да под оним околностима. у оној ситуанији ништа нисам могао да јој кажем . . Мајнваринг се стресао. Мрзео је успомеие Мрзео је прошлост. Мрзео је помисао да му живот пролази. да време упорно и безобзирно тече. и да се ближи коначан крај. Он је увек живео за садашњост и будућност, и није имао стрнљења да се губи у прошлости. — Драго ми је што смо се срели.

ксиа. Мајпварииг се одвезао у свој хотел. У холу хотела чекала га је. његова жена. Била је млаћа од њега, али у прекос томе ипак је била стара. Изгледала је умОрна. али лице јој се озари када га угледа. — Мало си се задржао, — рекла је устајући. Да, извини, али срео сам једлог познаника којег нисам видео пуних — четрдеоет година. — Каква случајност да се сада наћете после толико година. — Зове се Анри Равие ... Сада је директор неког предузећа. а у-оновреме био је чиновник неке банке у колонијама. Она је завртела главом. — Не сећам се тога имена. Насмејао се на њу. а затим зевнуо. — Угњавио ме причајући... Огладнео сам. Хајдемо на вечеру... Диана.

друже стари! Срећам сам. Врло срећан. Некако као да сам јаче осетио сенку њене близине. ако је уопште могуће да се нешто што ми је толико блиско још јаче приближи ... Зар већ мораш да идеш? Мајнваринг је извадио сат и рекао да му је жао. али да мора да жури. Равие га је отпратио на улицу. до та-

Диана је смирено климнула главом и Ришар је узе под руку и новеде у трпезарију .. А тамо. неколико улица даље. један старији господин сањарио је о Диани лепој и младој. Диани од пре четрдесет година, о срећи коју из претераних обзира није ни иокушао да оствари...

рела се сасвим случајно једног дана. на улици — два ностарија господина. Обојици се преко лица прелио осмех среће и задовољства, Анри Равие, висок, витак, нежног лина и сањалачких очију којима као да је савршеном равнодушношћу носматрао све ппомене око себе, као да су само живеле у неком свом сопетвеном тајном свету, свету успомена. Други, постарији господнн, Ришар Мајнварипг, био је такоће висок витак али је имао оштро лице и живе немирне очи — очи које као да су помало уживале у променама. помало с висине посматрале све око себе. Ушли су у први локал да нрославе вићење., И почеле су да се нижу успомене. . — Четрдесет година ... четрдесет пуних година како се нису видели ., Равие је уздахнуо полако. вртећи главом. Коса му је била прилично седа Сада је изгледао веома стар, кожа му је била наборана на образима: али очи су му остале исте. безмерно добре: сачувале су своје снове. Мајнваринг се сећао да је Равие увек имао најнеобичније назоре о животу и.. другим стварима. Келнер им је донео наручено пиће. — Да, прохујало је и нестало ... — Али ипак нисам заборавио. рекао је Равие замишљено. Нисам се уоппгте женио. Било би то као светогрће! Мајнварипг га погледа као да није разумео његову алузију. Равие се претварао да не види његову збуњеност, није хтео сам себи да призна да је Ма.шваринг заборавио. То му је изгледало тако невероватно. тако немогуће. Зар да заборави оне незаборавне часове?... — Ах. била је дивна. Мајнверипг! — уздахнуо је — Дивна Диана! Лепа и чедна. Била је сувише добра за нас — Али слушај... — Сетио си се? Сећаш се како смо се насукали — када ое онај наш бедни бродић разбио — нас троје? Како смо нашли ону малу кућицу где је умро онај трговац? Баш смо били будале да поћемо на пут онако бедним бродићем. И спасосмо се само нас троје . Као кроз маглу Мајнверинг се присетио. Дабоме! Тада су се он и Равие последњи пут видели — када су дожквели бродолом. Али то је било тако давно ... пре четрдесет година. Једва се сећао тог младалачког. романтичног излета .. Равие је продужио да ниже успомене. Глас му је био пригушен као да долази из огромне даљине.

Иако. пвошле суботе мије било уобичајене поворке иашадоснијег дечјег дана Врбиие, београдске улиие биле сп плепуне деие у иовим хаљинииами и са звониетом. Дан је био изванредно леп и то ]е још више привнкло хиљаде деие на улицу. Писи изостали ни продавии разних дечјих играчака, нарочито шарепих „балона". а нису иаостали ни сељачићи из околине с гранчииама прве врбе. Тако се. ове године. под топлим пролетњим сунием одржала ипак незванична Врбииа. Истина. химмде малигиана. хиљаде љупке дене са звонием на врпии српске тробојниие, молила се Свевишњем да идуће године дочекају гдаи на<падаппои празник. у миру и срећније ... сОаимак: А. Ошшћ)

— Никада нисам заробавио. Не могу да заборавим — ниједан једини детаљ. Она је била верена. Била је пред венчањем Зато смо је оставили на миру. Највише је волела да буде сама и да о нечему што јој. изгледа. много лежало на срцу. дуго размишља. Често је изгледала несрећна. Желео сам да јој помогнем — јер. били смо заједно на овом бедном острвду, бродоломци, насукани, док неки брод случајно не наиће да нас спасе. Живели смо у иетој напола срушеној кућини.

А она је била лепа — била Зе дивна! Заљубио сам се у њу на први поглед. Обожавао сам је, Мајнваринже. Али она је била недокучива. Недокучива зато што нисам могао да се користим положајем у којем се налазила. Сећаш ли се? Расправљали смо о томе. ти и ја. Али тебе као да та тема нше много интересовала. И ти си је волео. знам, али не као ја. Не онако — страсно. — Да... да, како се ти добро сећаш сваке нијансе и најмањег детаља — одговорио је Мајнверипг некако неодрећено. Мећутим то је ипак дало довољно потстрека Равиеу да настави. — Ах да! Волео сам је. а нисам имао смелости да јој то признам. јер... јер то некако не би било право. Јер то би могло да је доведе у дилему. Нисам хтео да се користим приликом. или боље. неприликом, у коју су је околности бациле. То би било као борити се против противника којему су завезане руке. А после тога, после одласка са острва... нисам је више ни-