Коло

ПИШЕ РОб ТИБО Бечера је бида завршена. Сунце је вашло већ пре два сата, и један распламсали облак наговештавао је гашу. Ноћ је била врло пријатнђ,. Ма • рион устаде од стола: — Олуја у марту: доиста необична ствар. — проговорила је она. али толика је запара да би човек помислио да је већ јуни .. Он ју је посматрао. немо се осмехуЈући. Био је срећан што је тако млада. тадсо свежа .. ,— Лена си. Марион. Она на то одговори покретом руке као да се извињава неком или нечем ради толиког дивљеља које прима; села је крај њега: — Жорж вечерас сам тако узрујана .. Вудућност ми се чшш тако пеодрећена ... Каткада се нлашим ... Вечерас. например ... можда због. тога што прети олуја. . не знам. али толико сам хтела да те што пре видим... Толико си ми био потребан ... и још и сада си то... Често ми се учини да ћу те изгубити. да те већ губим. да ми измичеш. да те више немам - .. Видиш, ти о моме животу све знапг ја сам иред тобом као отворена књига у којој напамет злаш све страниие... А ти си ми пришао с читавом једном прошлошћу, прошлошћу о којој каткад размишљам... и која ствара у мени немир... Чини ми се. Жорж... — Шта ти се чини мила? — Чини ми се... како то да ти објаеним... Жорж. јеси ли волео пре но што си мене упознао ? — Па... не знам ... незгодно ме питаш ... постављаш немогућа питан>а .. А сем тога. то је сада све такз далеко иза мене... —' Заборавио си .;. А зар би доиста био у стању да заборавиш „нас"! ? — Свакако не... Видиш то је нешто сасвим друго ... тебе сам одабрао, ти си ми жена, моја си... Равумеш ли ме?

Настала је кратка тишина: с времена на време чула се далека грмљавина у топлој ноћи. Она му наслони главу па раме. — Жорж је< у ли увек бил« плаве као ја? Или је било и црнки? Зар ее доиста не сећаш ? ... Хајде испричај мл ба,р један кратак ппжипљај. .. При-

ча.1... Жорж .. 'Колик.о Је голитга имала ? .., — Година?... Отприлике тридесе! да. била је за три године старија од мене ... Висока ... ни плава. ни црна. ни смећа... Очи су лој као и коса биле неодрећене, мењале су боју: можда плаве, можда црне ... никада ми није ношло за руком да утврдим ... — Ох, причај. причај. даље ... шта је радила? Где сте се срели? — Код заједничких познаника. од оне врсте људи који стално комбипују бракове... и увек промаше. Свакако су и тада одлучили да треба и ја да се женим ... Мала. Лора је дражесна... Да, Лора... тако се звала... — И колико је то трајало? — Богами. скоро четири године ... — А зашто се нисте узели кад си је волео? — То не знам ни сам ... Зашто? Искрено да каасем све ми се чини да на то ни једно од пас није мислило? А и време нролази брзо када је човек млад ... Да. била је врло лепа ... али ипак не толико као ти. мила ... То је нешто потпуно друго Она је била у годинама у којима је жена у пу§ом расцвету. док си ти у добу у коме се жена тек ствара... , — А шта ти је данае милије? — Па разуме се: ти! — Жорж, причај ми још о њој... — Имала је један обичај: сталло је свлачила прстен с прста . ти каткад чиниш то исто ... чекај, сећам се једне песме коју ми је каткада певушила ... Имала је сладак глас...

ослије неколико проведених година далеко од дома, родитеља, свога родног мјеста, Војин Радошев студент филозофије, сасвим се измјенио. Од малог доста кржљавог младића постао момак — кршан, ништа мањи по стасу и узрасту од ћедова му: Тома и Нова. Повучени младић. васпитаи у строго патријархалном духу. складно с добом и мушкошћу. постао одједном љубимап женског свијекра... Чим је дошао дома, сви се зачудили љеговом понашању. Старији му замлеравали а млаћи га исмејавали. — Промисли Лука, шта вели син Радоша с Кемеља? — Што збори, јадан...? — Да нема те ћевојке коју он не би мога' освојит' и да ће да се наужива, љетос, љубави сељачких ђевојака... — Па, зар он, син доброга Радоша и унук чувенога Нова Милићева, па да тако збори .. И да брука наше поштене ћевојке...? Поганштина једна!... — Јес' он богами!... — Б, великога чуда, Боже драги ... А, њега треба ћерат од свачје куће. непромијени Боже ка' осталу некрст јер има нечасне намјере. Тако се зборило по селу о њему, али му нико ништа лично не рече. Нико се није усудио „да им какву бруку не би направио". Само су својој женској чељади у кући, нарећивали да га се клоне, пошто он ниЈе више онај који је био но сасвим други. задојен тућим духом, духом бијелога свијета... Војин то нше ни чуо пи примјетио, и даље ћерао старим колосјеком. Љето. Сунпе се издигло високо и пече Јветњом жестином. Иако планина и висина опет је вруће. Равним Рујипттима свијет похрлио са свијех страна: из дома и катуна. Пјесме пуне чежње и љубави разлежу се низ Злу Греду и Курмарију и замиру за Лису и Троглаву. То момпи и ђевојке иду на петровдански сабор.

Иека морнарска песма ... четеаЈ покушаћу да се сетим како је ишла... Када сам полазио за Рошел, Одох сав уплакан И пловећи. црна моја драгана ... Слатка стварчина,, јели? Иека стара несма ... Марион, чујеш ли грмљавину? Заћутао ,)е тренутак као да се присећа нечега. Густу помрчину пресече јака муња. неочекивано засењујући очи. Цела околина ако да се потресла и извила под наглим пљуском. Неколико тренутака владала је неподношљива бука. Изпенада заплашени обоје скочише: она прва стиже у суседну собу: — Спава — шанула је.. ! Види како је леп.. Грмљавина га нцје пробудила.. Обоје се узбућено нагнуше над колевку сво гзаспалог сина. А он је мирно спавао. стегнутих песничица; свакако је сањао неки сан у коме су гдавну улогу играли анћели. Млада жена поче да певучи као да жели да га уљуља у још лепши сан: „Кад поћох за Рошел ..." — Жорж, како иде , даље? — Чекај... Али, ти плачеш. Зашто. Марион ? Јесам ли ја томе крив? Опрости. мила I., Луди смо обоје! Луди што једно другоме задајемо бол ... Ходи овамо, у мо.) загрљај^ приби се уза ме ... Видиш, драга, живот почиње с овим дететом овде. с тобом ... Прошлост је само прошлост, а та прошлост није ништа. Пред нама је будућност, наша срећа ... Биће смео. он, иаш син. биће јак. А зар ми нисмо тако срећни ! ? Хајде, не плачи ... СЕему је крива ова олуја.

Војин изишао прије три дана и отсио код Микне Машове. Па и како не би ту отсио кад је ту Десанка, младо и лијепо ћевојче као струк босиока. које га једино у селу „разумше". Други сељапи не бн га ни примили, али Микнп било свеједно. Главно је да он има дувана и да умије лијепо да прича о „бијеломе свијету". Ручали и стали да се одмарају. Глас пјесме освајао долове. Војина нешто заголицало. Некаква чудна сјета освајала му душу. Кад у близинн одјекнуше звуни пјесме: „Ја спрам тебе јесам била Ка спрам злата што је свила, А ■Ги опет другу узе, Проклеле те моје еузе..." Он изиђе и дуго ћуташе замишљен. Наједиом уздахпу и номисли: Боже колико сим ја младих срдаца уцвјелио у љубави!"... Па му би некако тешко и готово заплака... Устадоше Микнини синови са оестром и с Војином пођоше иолако Рујиштима удишући свјежи нланински ваздух преко Катсрајдола. Војин се раздрагано развеселио. Застајкивао и кришом звао Десанку Да га сачека, али опа се правила да га ие чује. „Да смо неће насамо могло би се које како мишљаше Десанка — али овће... Не богамн, никако, јер ће ми зазријет свијет " Равна Рујишта и сва платна до. Вешкога брда и Пободењака прекрилио свијет. Све момци и ђевојке из цијеле Васове нахије. По неким мјестима нма и старијих, али слабо. Пјесма се д.уго орила. Кола се брзо сврсташе и окренуше. Омладииа подгри.јана романтиком, музиком и необузданом крви. заталаса се и-змећу јелара и клековог шибља. Иар за паром промицао весео и раздраган, Сви играли осим Војина. Он је ћ.утао. Није му се ишло у коло, јер је давно заборавио сељачке игре. Глвдајући тако дуго спазио лијепо, бујно ћевојче хшје се зваше Дацдца.

НГиЈе Је позна:вао, али њене: лијепа коса, црне очи, природна љепота приву»ла га брзо. Гледао је стално, а и она њега ногледивала. Погледи им били чести, али чим бн се срели разбјежали би се ка' поплашене птице. Војин се питао: „Ко је то дјевојче п како да је освојим?" Предвече, мјесто да иде дома са Микниним синовима, Војин поће полако али непримјетно пратаћн Дани-

цу. Пратио је у стопу, пажљнво, да не би нико примјетио, а она га све више заносила. Пошто је утврдио ђе станује и сазиао њено име, Војин се вра^ги, сједе на један пањ крај катуна у гори, и поче да пише писмо ђееојци: „Драго и лепо Данче" У своме животу, па ни у велеграду, ие видех тако лепог и милог створен,а. Први поглед и сусрет чврсто ме везао за вас. Свим срцем, љубављу и младошњу. Осећам да ми је живот без вас Јежак и досадан. Учините ми ту љубав, лепа девојко, и дођите да будете бар за часак у мојој близини, да осетим мирис ваше косе и љупкост лица. Дођите... Ја ћу вас чекати сутра у седам часова код оног извора испод саборишта па ћемо после ићи даље... Да бисте ме препознали и лично се уверили да сам то ја, наводим следеће знаке за распознавање. Одевен сам у тамно варошко одело, са бујном таласастом косом и лептир машном. У рупици капута имаћу један леп бели цвет, и бићу срећан. мила госпођице, ако вам тај цвет лично будем предао у руке као симбол највећег обожавања... Одговорите. До скорог виђења, поздравља вас и воли ваш обожавалац — Војин". Брзо је затворио, писмо и предао једном ђетићу пошто се увјерио да познаје ђевојче и рекао му да то лично преда њој. Војин је чек'о. Пролазили минути који су тралали као вјечност, а ђетић никако да се појави. Напосљетку је приспио одговор. Дрхтавом руком отворио је писмо и прочитао: „Многопоштовани господине, Примио сам ваше писмо и видио шта пишете. Тачно у одређено вријеме бићу на означеном мјесту. А да бисте и ви мене позпали, навешћу и .ја слиледеће знаке за распознавање: Црн сам од сунца н ваздуха, плећат и кршан, а одјевен у чисто нашко ођело, с дебелом чвороватом тол 3 агом преко руке, и бићу, занаго, ерећан драги господине, ако вам га будем могао поклонити уз леђа, уздуж и поприлеко, и једном заувнјек научити памети да ие досаћујете поштеним ћевојкама у овоме крају, ђе је морал на виснии. Довиђења. Поздравља вас Даничии отац." Прочитао је писмо забезекнут и исцијепао га... Знао је да му се ваља што прије очистити из мјеста док је читав. Био је очајан. Томе завршетку његове л>убави у своме мјесту — није се надао. У, цик зоре покупио ле ствари и поблегао... с намлером да се никада више не врне у свој крај...