Коло

пмсио

ПИШЕ! ЗП. М 1>1 1_^А ВУЈАМИ

Н| ебо је туробно и сиво. Ситне ка' пи падају непрестано на прну блатњаву вемљу. Пролазнипи погнуте главе, увијени у огртаче. журе некуд улииама. Ветар помамно бесни, као да мумла нешто... Као да грди неког... Људи, склањали му се с пута. а јадне мале стабљике у врту подрхтавају. увијају се и заклањају колико могу под његовим ударпима... Мала Цина је тужно посматрала све то својим великим лепим очима. Носић је припила уз прозорско окно. а вубима стиснула доњу усну. као ла је сваког тренутка хтела да заплаче. Јадно дете. На њеном високом челу утиснута је једла болна црта. Около по соби биле су разбапапе играчке ко.је аа њу нису имале више

дражи. Поглед јој се удаљавао. птзеко кровова и губио се у магли. Њене очи као да су тражиле тамо некога... Наједном. неко вазвони... и она св трже. Прену се... Звоно вадвопи поновно и она потрча да отвори врата. — Чика поштар1 — кликну. преВознавши чичипу у тамносивој уни(борми. Он се смешио на девојчипу испоп мокре капуљаче. и пружао јој бело писмо с црвеним печатом.

— Од татиде писмо мала моја! Татина ти пише !... рекао добри старчић, срећан што доноси радосни глас!.. — Од .. од ... татине! замуцкивала је Ница. Од татине...! А онда је скоро вриснула: — Мамипе! Писмо од татице! Гћа Павловић изишла је журно и узела писмо од ћерчипе која је скакутала радосно. Затим су обе ушле у собу и селе за сто. обе узбућене и радзр'агане. Дрхтавим прстима мајка је отворила писмо. „Драги моји — читала је гћа Павловић — данас Зе наша слава. а ми смо тако далеко једно од другог. Али тако је хтела судбина. Чувај ми моју једину Ципу, нек буде добра...

нек слуша своју мајкицу. И ти се чуваЗ и пази. За мене не брини... 1а сам 8драв и добро ми је. А Бог ће дати па ћемо се опет видети. Пакете сам примио... све је у реду... Увек мисли на вас и много вас воли ваш — татипа". Док Зе гћа Павловић читала писмо. мала Пипа Зе гледала час у слова час у мајчине уплакане очи. час у крупне сузе што су почеле да теку једна по Зедна. Гледала Зе тако неко

време"1туНеш).~ а оида ТЈРлагано узв ла за руку. — МаЗчице. зашто плачеш? Зар тати тамо ниЗе добро? — Добро Зе. сине. — Па зашто онда плачеш? — Радујем се, рече она бришући сузе и поче да љуби своју ћерчицу по коси. Једно време обе су ћутале 8агрљене. Тада девојчина изненада упита: — Је ли. мамице, да ли Зе тата мпого далеко? — Јесте, сине. врло Зе далеко. А зашто питаш? — Знаш, мамице, мислила сам како би било лепо да нас две одемо до кега. — Не можемо, сине. Али тата ће доћи. Он ће сигурно доћи. Зер ми то желимо. Зер се увек зато Богу молимо. И Зош су дуго седеле и разговарале о тати. А онда је мала Ципа узе-

Иошао Зе из крајева где се последаи ограици масивних и шумовитих планина сливају У равницу благо и неосетно. Млад, природан. без трунке извештачености. плавих очију као што Зе плаво небо његовог краја Дошао у варош да буде чиновник. да наће оно што људи зову срећа. И. ушао у вечито мрачну и болесну канцеларију првипут. зачућен како људи могу издржати тако без сунца, без ваздуха. без оне лепе природе. Дали му посао и он радио. Брзо, с вољом желећи да покаже да и он зна, .да може и да хоће да ради. ЗаУзет послом ниле ни приметио да га два лепа ока једне плаве жене гледаЗу дуго. ГледаЗу као да хоће да у сваком његовом покрету открију његову душу, да пронаћу ону природност и лепоту коЗа Зе блистала у његовим учима. Одговарао Зе на питања увек брзо. скоро реФлексно. и ниЗе ни слутио колико се те очи дивиле сваком његовом одговору. Постали су добри. канцелаРиЗски приЗатељи, без оног осећаЗа мушкарна и лсене. жељни само разговора. да Зедан другом погледаЗу у очи. да се Зедан другом срдачно насмеЗу. и да се Зедан другом потуже. Дани су пролазили и они су били све потребнили Зедан другом. Радно време им Зе увек било драго Зер су онда били заЗедно. Поред ње Зе заволео канпеларију, гпад. ради ње Зе скоро заборавио своју реку. своЗе планине и пео свој краЗ... Све ради ње — другарипе из канпелариЗе... Дошло Зе пролеће, шуме, зеленила и он. одушевљен. пробућен. полетео Зе тамо да се као дете радуЗе и наужива. Она Зе пошла с њим опиЗена његовом радошћу. скакала Зе. веселила се и 6ила право дете задовољно. толико задовољно у том тренутку аао никаЛ пре. „Драги моЗ За сам почела нов живот откако сам тебе упознала". А онда. када су се враћали кући она приЗатно уморна. наслоњена на његово раме док Зе лаћа мирно секла воду у сумраку, причала му о свом раииЗем животу. свом раииЗем браку. поверавала му ствари коЗе се ником не причаЗу. ,,Ја мора да сам те познавала Зош пре. одавно. можда Зош онда кад си био дете" ..Али то Зе сасвим немогуће! Ја пре свега нисам никада био овде. живео сам стално тамо доле на грапипи Ка,ко си ме онда могла упознати"? „Ти си велико дете. драги мој! Не мислим буквално то! Не. него си живео у моЗоЗ машти још онда док сам била девоЗка. Кажем ти штета што ниси старији од меие и што те раниЗе нисам упознала јер тада. запело не бих жалила оне године што су ми прошле празно и тако мрске" А он млад, неразумевајући ништа тетпио је онако како Зе знао и умеп . ■ Једном. када Зе сасвим уморна села

ла татиио иисмо п полага.но се искрала у своЗу собицу. Када је затворила врата и видела да Зе сама у соби. стала Зе пред икону и држећи татиио писмо на прсима. почела Зе да шапуће молитву коЗоЗ Зе маЗка научила: — Драги Бого. даЗ да татииа мој буде здрав и да се мамипи и мени скоро врати... Да будемо оиет сви заЗедно и да будемо весе.ли и здрави... Драги Бого, За слушам своју мамипу и добра сам. Нека се тата ништа не брине... Док Зе мала Цина клечала пред иконом. маЗка је неопажено ушла у собу и кад Зе чула молитву мале Пине. пришла ЗоЗ Зе тихо и клекнула краЗ ње гушећи се у сузама. Нежно Зе загрлила и привукла себи. Обе су плакале, у том чврстом загрљаЗу, док Зе мећу њима двема лежало татино писмо...

да се одмори а он, шалећи се, поиудио да Зе понесе. догодило се оно што иису молсда лселели. Подигао Зе на руке као дете и понео. Осетио Зе њено врело тело, глава му се сасвим замутила. а када се њене руке склопиле око његовог врата и две вреле и сочне усне упиле се у његове. спустио Зе на траву и љубио до изнемоглости... Лишће Зе почело лако да шушти терано јутарњим ветром, негде Зе занвркутала птица. Издалека, зашкринтала кола. и' они се пробудили. освестили. Он Зе био срећан, велики као сам Бог. а она. скрхана. плакала Зе тихо и болно за промашеном срећом... Прошло Зе неколико дана а она сс ниЗе- полавила у, ■"""еларији. Он Зе

Једнога дана добио Зе писмо. „Драги моЗ. колико те волим паЗбоље ће ти потврдити оваЗ моЗ поступак. Ти си млад, пред тобом је будућност и За ти Зе 'несмем заклонити. Зато се удаЗем. Удајем се за Зедног богаташа јер хоћу себе да обезбедим да не морам мислити и па то. Хоћу да имам времена да мислим увек и само на тебе. Не тражи ме Зер. иако ме наћеш нећу ти се вратити. Буди много срећан. Марија". Био Зе луд. Осећао Зе да је с њом изгубио све. НиЗе га добро упознала. није знала да Зе он био цео њен. да Зе опа сва била у њему и да не може без ње. Људи његовог краја воле само Зедпом. Две велике сузе склизнуле су низ његово лиие као последње лепо и добро што Зе Зош могао дати ... Опијао се сваког дана. опиЗао се толико да Зе Зедва одлазио до стана. падао на постељу и спавао као мртав. Отигпла будућност. отишле студиЗе. отишло све с плавом женом. да се никад више не врати... А иегде далеко тамо у Бачкој. плава жена удата за богаташа оплакивала Зе своју судбину,

Бвз оца Иза непрегледних павнииа и река, Иза брежцљака, високих планипа. Отишао отаи. Оставио сина Да тугује за њим, да га жељно чека. Дете лоиитеља неизмерно воли И без њега јадно, чами. вене. пати И свакога дана Свевишњега моли Да му драгог тату што пре кући врати. Свако пт1)о мали небу очи дигпе. Прекрштепих ттку молитвииу чита. Крупним и паметпим оком к'о да пита: „Хоће л'. Бого. данас тата да нам стигне?" И у позпе часе мгжле, неме ноћи Када густа тмина иео гуад обвије. Малишан се буди и из слабих гппди Отима се уздах _Каз ће тата доћи?" И низ обпаз бледи горке сузе лије...