Коло

7

ИОИШ10СТИ

Н

Ф 00

твапозу с једном дсвојком о којој се, нажалост. као артирткиљи. не бих умео најласкавије да изоазим ... Били смо већ у ваздуху. Стотине људи пратили су сваки наш покрет с напрегнутом пажњом. Пребанио сам ноге преко доње вертикалне стране трапеза. а зубима се ухватио за једно уже начинивши иа тај начин „мост". Девојка је имала да мо ухвати око паса и да се опусти ... „Краљ ваздуха" је застао. Прекинуо причање. Готово с иеверииом опипао је оно неколико зуба што му је остало у рорњој вилини. али којима се још служи држећи се за ужс приликом извоћења својих вратоломија на вртоглавој висини. — Девојка је била тешка и врло неспретна. Већ од раније сам стоаховао у извоћењу ове тачке да се пе догоди несрећа... Одједном. баш у тренутку кад се девојка опустила обухвативши мо око паса, осетио сам како ми вилину стеже спажан бол. Уста су ми била пуна крви ... Срце ми је први пут залупало од страха. Знао сам да ако случајно испустим уже које сам држао у зубима, девојка ће се суввати у дубину која је језиво зјапила под нама и остати на месту мртва... С иоследњом. натчовечанском снагом стегао сам ипак уже зубима ... Али, све више сам малаксавао. Пролазили су бескрајни тренуци. Читава вечност. Имао сам утисак да је већ све свршено и. помирен са судбином. очекивао сам смрт мале артискиње. Смрт херојску. на арени, какву само може да пожели један артист... Али, за коју бих можда ја био крив. — Свест ми се већ мутила. Као да поиово преживљава страшне трепутке. човек је превукао руком преко чела. — Али ипак је све било добро. Вио сам насмејан кад сам се. доле. поклопио публиии по завршетку тачке. А пико од тих људи пије ни слутио да сам пеле те ноћи пл>увао крв. Иеколико зуба испало ми је из вилице. Један људски живоу висио је о концу. Ти људи. који су ми одушевљено пљескали нису ни сањали да су лако могли да буду сведони једне ужасие трагедије ... „Човек са гвозденим зубима". доброћудан и насмејан, био би у стању да само за вашу љубав за тили час пвегризе неку дебелу жицу. Причао нам је како је у школској клупи сањарио о пустоловном циркуСком животу. чије наличје. наравно. тада није могао ни да наслути. Једног дана побегао је од рбдитеља у шарепим

путујућим колима. Причао нам ј 'е о безбројним трагедијама које је видео за свог живота под сурим циркуским шатрама. о људима који су десет година припремали неку тачку и умирали још пре но што би је показали публици. Причао нам је о свему опоме што нећете никада видети на арени и што вас ни у ком случају пе би цасмејало... * — Ја сам и дресер лавова — кажз нам клаун Цони. — Радио сам дуго са дивљим животињама. Лавове ћемо ускоро и овде показати. Али мржете мислити како се осећам. и како ће ми бити на првој проби. кад вам казкем да се моји лавови већ две године нису појављивали у арени ... На прву пробу можете и ви доћи. Виће весело ... — Најлепше хвала! — покушали смо да учтиво заблагодаримо на тој љубазној прелусретљивости. Поии је први клауп Сваког дана засмејава публику у пиркусу на Ташмајдану. са другим клауном Фунннјем. — Дабоме — каже он. — Али. да, ли мене ко уонште нита да ли ми је

до смејања кад се појавим у арени? Да ли некога уопште занима како ми је попекал у души? Климнуо ј 'е суморно главом. — Хтели не хтели, ми. клаупи по милости Божјој. морамо да будемо насмејани... И наставио с горчином у гласу: — Људи долазе. плате. смеју се и оду. Никога се. сем нас. не тиче да ли ће једне ноћи наићи олуја. за десетак минута однети шатру. нео пиркус. као што нам се једиом у Београду и десило. и оставити толике нородице без хлеба... Нико нас неће питати зашто сваки час погледамо у натмурено небо и страхујемо и од најслабијег ветра. који се за тили час може претворити у вихор ... Клауну се шминка око уста већ отапала од зноја. Био је суморан. — Вечито је то тако било под нагаом шатром. под којом смо се раћали. борили се за комад хлеба. и умирали. И смејали се и кад пам је срце крварило .. Из старог клаупа Цонија говорил је легендарни Канио. човек који је први певао: „Смеј се. Балппо " П. поповић