Коло

ПИШЕ - ДРАГСТкзЧЈБ П. СТАНИТЧ.

јпаш да сам одувек био частан и поштен, па се надам да ћеш мн веровати да ми је ово што ћу ти испричатп био једини мој грех у живо(гу. То ми се догодило у оно време мојих највећнх страдаља. Дршћући од јаке хла.дноће. бесдиљно стојао сам недалеко од благајне једпог биоскопа у холу огромне палаие. Напољу је дувао снажан северап и еипао пролазницима у лиие оштре ледене пахуљипе. Већ се спуштао зимски сумрак. У холу, где беху биоскопске рекламе, треперила је модро-зе-

ленкаста светлост. Наједном, спазих како једиој младој дами, у крзиу. која је ужурбано протурала по својој скупопеној торбици, испаде један мали новчаник. То пе приметише ни она ни њен слегантпи пратилац. Око ме

није варало. Тај шарени новчаничић није могао бити празан. Чак шта више, био је набијен: „Свакаво стотинаркама, ако не и хиљадаркама". И мисао од које уздртах на мах ме обузе. Докопати се те набубреле мешинице, која је личила на неког надувеног жапиа, али у чијој се утроби вероватно налазила драгоценост, моје спасење у великој беди, био је истовремено и језовит задатак и неопозива заповест неког -унутрашњег гласа у мени. С једне стране стојао сам ја, бескућник. прозеб'о и гладан. без икакве радости у лгивоту, а с друге били су њих двоје. скупо одевени, сити и весели. — Да ли је моја намера грех? упитах се. — Свакако не, учинило ми се да ми је савест тако одговорила. (Мада се сада свега тога стидим). Требало је хитро и неопажено подићи новчаник, који је напуштен лежао на поду. Иако веома узбуђеном, то ми некако поће за руком. Као да сам учинио злочин, похитах кући, у своју ледену собицу. Трчао сам без даха, док нисам стигао до свог собичка, Окренуо сам двапут кључ када сам се нашао у својој сиромашној собиии. — Господе Воже, ти ме ипак не заборављаш! кликнух држећи чврсто у руци лаки, али пун новчаничић који просто не смедох одмах да отворим. — Колико ли има у њему? . .. Неколико тренутака блажено починух у топлим недрима слатке илузије. Замало што ме срчана каи није ударила када сам завирио у њега. Беху ту нека миришљава писманца и неке сличице. ЈБутито разбацах те безвред-

Устои иск с

НИ ЗА ДЛАКУ Десило се да се после читавих пет година Змај поновно саетао са својим сарадником Абуказемом (др. Илијом Огњановићем). који је био врло весео човек. Пољубили се. Док је Абуказем задиркивао нешто Змаја. о-

вај га је пажљиво загледаот Познато је да је др. Илија Огњаиовић био нотпуно ћелав. — Пишта се ниси променио? — вели Огљановић Змају. А Змај одговори: — Ни ти... Па баш ни за длаку! Ј1АЗА МАЗА ЈТаза- Костић био је неко време уредник „Гласа Црногораца" на Петин.у Мећу онима. који су му обећали чланке, био је тада познати српски долитичар из Суботице Ника Максимовић. Чекао Лаза чланке, чекао и чекао. а никако да стигау. Најпосле му досади па телеграфише у Субо типу: — НИКО, ДИ1С0, ко би ти довик 'о? Идућег дана стигао је одговоо. Тумачећи своју леност Ника је депегаирао: — Лазо, мазо, ко би ти дока'зо?! ВУК И НАШ ЈЕЗИК Владика Раде. пишући у Бечу свој ,.Горски вијенаи" потужи се Вуку КарахшНу: — Баш, господине Вуче, ови 5е наш језик веома сиромашан. Он нема ријечи за ..идеју" нема за „еру". и за. толико друге појмове. — Господару. — одговори Вук. кад је народ могао наћи име за сва-

ки дио. сваки дјелић, свако парче и сваку чивију на колима, нашао би и зато ријечи да му је требало. Кад устреба, наћи ће ... КО ЋЕ ДА КАШЉЕ Мати кљижевника дра Јована Светића Хаџића била је у старости веома бојажљива и ма за шта звала лекара. Тако је једном нешто окашљавила и ноћу послала по др. Вука Маринковића. чувеног тада у Српству. — Но, шта је? — запитаће Вук. — Окашљавила сам, те вас молим да ме лечите! — рећи ће старипа. — Па кашљите! И онако немате друга посла. А да ко ће да кашље? Го-сподин Јован Хаџић има посла. мора да пише и ради. Госпоћа му мора та.коће да нарећује и да ради по кући и спрема. а ви иемате никаква посла. па седите и кашљите!

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ И ОПАКЛИЈА Српски књижевиик и новинар Димитрије Давидовић већ је у детињству показивао да има духа. Ишао је у гимназију у Карловцима, где му је мећу осталима предавао и славни тада професор — нриродљак Волни. Био је крај јуна и несносна врућина У школи. Волни је говорио ћаиима како треба своје тело да ириучавају на сваку тегобу. на глад и на жећ. на зиму и врућину ... Сутрадан ето Давидовића у школу. огрпуо нл$у грдну и тешку опаклију. Волни

не хартије коЈе се разлетете ув по* смешљив кикот. Али разочарење које доживех каа да не беше довољно за моју влу еудбу. Ужаснут, приметих тада да ма у продерадом џепу од капута нема мојег сопственог новчаника. Последњих сто динара, до којих сам тако тешко дошао, нестало ми је с њим. — Боже, зар сам толико агрешио!? Завапих. Али то не беше све. Иза закључаних врата чуо сам крештање моје газдарице и неки енергичан мушки глас. — Господине, вас траже! повика она и хтеде да отвори. Шта сам могао мислити, него да јв то потера. за мном? Усплахирено, и што сам брже могао, покупих разбанане хартијине и баних под постељу. — Шта ,1е. шта радите толико? лупала је и торокала она за вратима. Украћени новчаник брзо стрпах у џеп. па отворих врата готов да се предам судбини. Пред мојим очима блесну кокарда на капи полипијског органа. Ја цретрнух. — Вас тражим, рече овај озбиљно. Ствар ,1е била јасна. Он ме је уходио. Није се имало куд. Пустим га уиутра и почнем преклињати. Показах му новчаник и све признадох. Слушао ме с нарочитом пажњом и зачућеио до краја. Потом се лати за џеп па извади један похабан новчаник коли ми, забезекнутом, пружи и рече: — А сад, дозволите да вам предам ваш новчаник. који сте малочас изгубили на улини. Ради тога сам једино и дошао. У њему су сто дшшра и ваша уредна пријава за становање. Из ње сам и видео вашу адвесу и пожурио овамо пошто никако нисам могао да вас дозовем"... И, оде. Остави ме запањеног. постићеног с оном шареном мешииином у једној и мојим подераним новчаником у другој руци. »Песма кроз векове« | а концертној приредби „Песма кроз векове" на којој учествује и певачки пар Вукица Илић-Коланио и Александар Коланио 24 ов. м. у 16 и по часова у дворани Коларчеве задужбине, симпатични пар излази пред београдску публику после дуже паузе. и зато је сасвим разумљиво што аа овај концерт влада велико интересовање. На програму су

пита Давидовића шта му би да доће по тој пакленој врућини у опаклши. — Да приучим што боље тело на врућипу! — одговорио је Давидовић.

Певачки пар Вукииа и Александар Колаиио 1Сшша<к: А. Оимић) поред оперских арија разпе конпертпе тачке од познгатих композитора. Поред Пучинијевих, Вердијевих. Леонкавалових. Монартових и Шубертових арша. публика . ће имати прилике да чу.1е и' разпе песме од Паизиела, Скарлатија. Вивалдија. као и Христића и Ивана Матетића. и још друге. И Коланио и Вукипа Илић-Ко* лапио побро су познати нашој публици са оперске спене. Приредбу ће много зачинити свакако и уводно предаваље добро познатог и врло омиљеног Велибора Старчића који је свакако једап од иајдуховитијих конферансиеа код нас.

Шишшушт Зашто и како наступа заптивање Цовек дише лако и слободно, та.кв да такорећи и не зна да дише. Чим то примети — нешто није какв тиеба. По оеби се разуме да свако приликом физичког аамарања дишв убрзано и продубљено. Али, то трајв само извесно време, у толико краћа у колико је особа више научена (треч нирана) на телесии напор. То долази због тога што се за време телеснои напора у мишићима ствара извесна киселина која утиче и на центар за дисање у мозгу (јер ми дишемо под управљањем тзв. центра за дисање). те дисање постаје брже и дубље да би оно што пре било учиљено нсшкод* љивим. Али ако и после нсколико минута особа и даље дише убрзано н продубљено. и ако она сама осећа то отежано дисаље. онда се мора тра-> жити узрок. Мећутим врло често човек почиње сасвим постепено да осећа све тежв и теже дисаље, у почетку само после телесног рада, али допније и л потпуном телесном мироваљу. Поне* кад он не обраћа па то пажљу свв док оно не постане толико изразито да му смета. Најчешће — пошто ја дисање у питаљу — мисли се да су плућа оболела и да су она гла.вни кривап за такав осећај заптивања. И заиста каткад су и плућа крива што човек тешко дише. Али то н&је најче-: шћи случај. Миого чешће је за то кри-< во срце. нарочито код млаћих особа, Када је срце здраво, оио врши сво« ју дужност тако да се и не приме« ћује да постоји. Али кад из ма којих! узрока оно то не чини, оида се тај поремећад срчаног рада испољава разпим анапима од којих једне примеч ћује и сам болесник. док друге можв једино лекар да открије. Мећу тим знанима поремећеног срчаног рада јв и отежано дисаље или тзв. . заитиваље. Оно настаје због тога што оболело српе није у стању пелокупну крв која се налази у крвним судовима правилно да расподели по целом телу. као што то чини здраво срце. Због тога се извесна количина крвн задржава ио разним органима нашег организма, а пре свега у оним већим органима који служе и као „резервоари" крви. а то су јетра, слезина и плућа. Услед нагомилавања крви т плућима, она постају такорећи преплављена крвљу и због тога иису спо собна да удишу ваздух који је неоиходан за мешаље са њим и за саго« ревања у организму. Осим тога таква крв која недовољно кроз плућа струји није способна да неутралишз киселину посталу у мишићима која тако делује на иентар за дисање да ои одмах изазива поремећај у овоЈ аначајној фушотији. Због тога такви болеснини прво осећају тешкоћу при дисању за време телесног напора. а доприје. у колико је срце слабије. н за време мировања. а поготово аа време најмањег покрета. Плућа су важан орган за дисањв. Од њихове Функнионалпе способности и од њихове здраве површиие зависи и правилно дисање. У колико је дисајна површина мања у толико ће бити већа тешкоћа при дисању. Због тога при сваком плућном оболењу приликом наступа искључење већег дела оболелог плућа, као напр. за време запаљења плућа или туберкулозе плућа већих размера. појављује се и заптивање Али исто тако бЛлесшш тешко дише и ако постоји запал^тм» плућне марамине са ексудатом потискује плућа и на тај начин смању.1е површину за дисање. По себи се разуме да удувавање ваздуха у једну плућну дупљу. у пиљу лечења (вештачки пнеуматоракс) који спречава плућа да дишу. и-зазива. нарочито у почетку. осећај тешког дисања. Мећутим често код старијих услед попуштаља плућне еластичиости плућа се не могу довољно да скупља,1у приликом издисања и то има за последипу отежаио дисање (тзв. „сипња") Па и запаљење бронхија са већом излучном слузи у њима, може да изазове осећај заптивања. Др . С.