Коло

4

ЈШшгђ ^Г>М!ЛО МАТТРЧИ У

ТТИШЕ^ЛУБОМИР МАТ1Ш

Цеднога јутра окрелуо сам леђа граду и отишао у брда. Напустио сам прашљаве улице и вратио планини да бих заборавио ... Живнм сада високо у планини, у великој. давно подигнутој. брвиари. Кућа је у ствари само једна соба. Прозори велики, широки са зелени* капцима Увек их држим отворене. Зидови своро сасвим голи. Само што над вратима виси стара ловачка пуШка годинама неупотребљивана. Изнад огњишта виси мала. од дима попрнела икона Мајке Божије. Ко ли је ту оставио? Кандило испод ње увек гори. Тако је чудна његова трептава светлост ноћу. кад нема месеца. Тавана на кући нема. На чаћаве греде валута по неки пут стара сова. Горе. у врху крова птица је свила своје гнездо. Слепи миш се увио у крила крај баџе и мирује. Ту преспава, дан. Улазна врата шкрипе. Под прозором широк лежај. Кад је невреме, лежим на њему и слушам Фијукање ветра. Један сто и две столице. То је све. Све сам ту тако затекао. Собом сам донео неколико књига — ено их са-

да разбапане по столу — и малу ва8У. Нашао сам је негде у катакомбама старога Рима. Време је прешло преко ње својим лаганим ходом мало је напрсла. У њој има увек свежег пољског цвећа. Ујутру се дижем с првим зрацима сулца. Охладим своје тело на планинском врелу. напијем се свежег помуокеног млека, па дуго лутам по шуми. Код куће остаје седи Вукоје са својом унуком Дидом. Једиии ми је пријатељ и друг у шетњи млади вучјак Лиско. Орао кликће под облапима и поздравља ме. Потопи жуборе, птице певају. Ветар затресе крошњама столетних стабала. Често тек увече одлазим кући. Тада дуго седим крај ватре и чекам да Звезде почну да бледе. Вукоје чучи с друге стране и дремуца. У устима му је угашена лула. Мала Дида спава на моме кралу. Ето тако проводим дане...

Ведра летња ноћ. Велика кола попела се високо над шуму. Седим крај ватре. На моме колену се игра мала Дида. Провлачи ручине кроз моју бра ду и смеје се. У плаиипи се не бријем. Моје птице и животиње ми то сигурно неће зааеритњ Не, не сасвим сигурно неће. Светлост од ватре пада на Дидину косу. Тако је чудно плава! Вукоје се опружио крај нас и пућка иа лулу. С времена на време захуче сова. „Плинај ми песто лепо! моли ме мали илавокоси анћео. и згоднше се намептта. .Причаћу ти. Дидо мала. о младићу који је чекао. Био је то весео, на-

смејан младић. Волео је добру децу, као ти што си. Волео шуму и њене бистре потоке. Играо с малим зечевима. певао с птипама. Причао ветровима и утркивао се с обла,пима. Био је срећан. Једнога дана је срео девојку! Сунпе се играло у њеној коси. а море мирисало из њених очију. Би ла је лепа као шума у . пролетње јутро. а тајанствена и нема као звездана. летња н.оћ. Дуго је ишао младић с њом и причао лоЗ. Оиа га је слушала и ћутала. Нше приметио понос у њеном погледу и потсмех око њених усана. Мислио је да га је разумела. Срећан је био младић. Тада је отишао кући. широм отворио све прозоре и врата и чекао. Нвећем је посуо под у соби и свој лежај. Птице су певале на његовим прозорима. Пустио је лето да се увуче у његов стан. и оно је дошло. Време је пролазило. Нвеће је већ давно увенуло. птине се умориле од певања, а он је чекао. Боре су се појавиле на његовом ведром че!лу. побелела је коса на његовим слепоочнипама. горак осмејак му је играо око усана, а она није долазнла. Сваке вечери је доносио свеже пвеће. а нова нада је улазила у његово срце. Седео је крај прозора и слушао. Ево. зар не ломе то њене витке ноге грање по шуми. 0. не! Гладна звер се краде кроз шуму. Она није дошла није га разумела. Лишће је опало с дрвећа. Трава се осушила. хладни северап дувао кроз његову собу. а он је и даље чекао. Све је око њега било бело од леда и снега. као и његова коса. Једнога дана је сунце топлије 8агрејало. Бујипе су однеле снегове с плашгна и лед с потока. Долетела је прва ласта далеко преко мора. села на његов прозор. и својим цвркутом му испричала шта је видела. Негде на своме путу срела је воЈшки брод. Много људи је било на њему. Разних боја су била њихова лина. Брод је пловио тамо одакле је она дошла. Летела је ласта око њега и поздрављала га. Кроз мали прозор је видела познато липе. Да. била је то девојка. коју је он чекао. Много пвстења је било на њеним рукама, а скупоцени накит је блистао на н>еном лепом телу. Други је шапутао њеио име, и љубио њене обнажене руке. а она се смејала својим звонким гласом. Слушао је младић ластину причу, и био је тужан. Чуо је да је она отишла. заборавила га. али није веровао. нше хтсо да верује. Плакало је његово срце и патила његова душа. Погурио се н>егов стас, а лена коса је остала бела. А он је чекао. и сада сигурно седи крај прозора. гледа у ноћ. и — чека." Шта је мала Дидо? Твоје очи су влажпе. а твоје срце тужно куца. Не плачи, буди весела. Зашто би била тужпа? Смеј се као што се моје српе смеје, а буди радосна као што је моја душа. Тако. Обгрли ме око врата и милуј моју косу. Не. она није бела. Моје чело је без бора. а уста ми се смеју. Зашто плачем? Не плачем. лудипе мала. не. само су ми очи влажне од росе. Зашто ми је глас тужан. зашто дрхти? Не дрхти он већ пева. зар не чујеш како пева? Само је његова песма тужна. Твоје дуге трепавице бапају сенку на твој мали носић. Теби се спава злато моје. Уморила те моја прича. Скупи се тако у моме крилу и спавај. Чекај. ватра се већ угасила. Покрио сам те својим капутом. да ти буде топло. Осмех је иа твоме лицу, а мир у малом сриу. Сигурно сањаш анћеле. Спавај. мала Дидо. спавај.—

Д. 3 . . V,. ..Р ,

Три групе наших официра и војника у немачком заробљеништву. (Оиимци: Притаатаса с-војииа)

Поздрав брату у туђини Једини мој брате, сад кад у туђини, Далеко од топла мајчина крила Сам си у свету, ја сестра твоја Молим се за те, и стражу од онова Чврсту и силну крај тебе сам свила. Нека те чувају верно моје сестринске жел>е И моје молитве дуге што немо се небу дижу И оваким сунчаиим зраком нек ти из Отаџбине Искрене жеље моје, и топли поздрави стижу. Када у пролећне дане понекад сетан и тужан Уморним очима пратиш на небу обгааке беле Недај да суза кане и да те победи туга Јер знај да после ноћи, дан увек мора да сване! Дон>а Шаторња, апрнла 1942. Јелена М. Петровић ученица Трг. академије