Коло

■ј|1има тточела. Напољу брнше ветар. Милорад внши чиновннк једне велике банке у Београду седећи у удобној фотељн размишљао је, како је 10 тсшко битн сам, и нематн своје огаиште поред неке лепе и вољене женице, која би га пратила кроз цео живот. Из тих сањарија тргли га нови налети ветра и он, ипак реши да прошета улицама града, да разгали мисли... Обуче зимски капут и изиће на улицу. Оиа је већ била покривена снежним покривачем. Шетајући без циља одједном се заустави и присети се да се данас у позоришту даје чувена опера „Тоска". Извади часовник и виде да још има времена да купи улазницу. Брзо је дошао до Позоришта: купио улазницу и 8аузео своје место. Опера је сјајно изведеиа. Нарочито је његову пажњу иривукла примадона. која је певала „Тоску". Њена појава. лопота и песма очарала је те вечерн публиву. а нарочито Милорада, који је за тренутав заборавио да се налази у театру. У мислима му била само примадона, видео је и чуо само н>у и никог више. Он осети у својој души нешто чудно. ретко расноложен>е и неку топлину у срцу, и реши да још исте вечери види примадону и да с њом разговара. Милорад није оклевао ни часак. век је по свршеној опери брзим корапима дошао до врата позоришне гардеробе. После двадесетак минута, појави се „она", коју је очекивао. Чекао је ау-

томобил и она брзим корацима поће колима. Милорад не размишљајући много. приће јој и доста је збуњено оалита: „Госпоћице, молио бих да ми лосветите само неколико минута ра■ди једног, за мене веома важног, разговора. Опростите ми што Вас.. .* Она му не даде даље да продужи. већ му смешећи се рече: — Молим, поћите самном. али. заиста. само на неколико мииута, јер журим. Дакле, шта имате тако важно да ми кажете? Да сам лепа. да дивно певам и да сте заљубљени у мепе. или да сте чак решили да се ожените самном? Зар не, драги господине!" Без увода, Милорад преће одмах на ствао: — Госпоћице. моја ооећања и мисли припадају Вама и немојте ме одгурнути, већ ми дајте прилику да Вам објасним; и немојте истраживати у мојој особи ништа друго до то, да желим да будем срећан и да ми будете..." После годину дана Милорад и Марија (како се звала уметнипа) били су венчани и под блиставим ореолом праве љубави. . Прошло је већ било три годнне брач-

ШЕ 'БОЖАМАТОВИТч

ног живота. Били су заиста срећпи и везани чврсто датом заклетвом пред олтаром. Али, поред свег задовољства и среће Марију је почела да мучи чежња. Осећала је још једну љубав, љубав према својим родитељима, који су живели неколико стотина километара удаљеии од Београда. Поред мужа, кога је неизмерно волела. имала је још родитеље. који су били далеко од ње. и према којима је осећала ону љубав, која је најсветија деци, љубав према оцу и мајци. и чежња према завичају, у коме се родила и у коме је провела своје детињство. Милорад. када се једном вратио кући. затекао је Марију не толико веселу као обичио. Чак је била тужна и замишљена. Пришао јој. загрлио је нежно и тихо прошапутао: .Шта ти је, да ниси болесна?" Марија га 8агрли и вече му: „Знаш мили мој. морж ме чежња да видим своје родитеље и завичај у коме сам се родила. па тв молим. да ме пустиш да их видим:

зиаш. она су већ' стари в биће срев« ши да ме виде још једном. А после. тамо је такоће велика опера, па ћу и ту.прилику да искористим. да нево време гостујем и да пружим својом песмом мало задовољства земљацима« Наравно. мн ћемо ићи заЈедно1" Милорад, изненаћен жељом своје женице није могао одмах да да одтовор, јер се најмање надао. да ће Марија то тважити од њега: само јој лосле неколико секунди рече: „Марија, тешко ми пада да ти кажем не иди, али усвајам твоје разлоге. Иди. али без мене." Марија је отпутовала. Милорад је остао сам и свим својим бићем био поред ње: на њу мислио. 8а њу живео. Било је прошло месеп дана од како је Марша отпутовала. а њено последње писмо наговештавало је Милораду да ће убрзо бити поред њега. Једне вечери. Милорад је седео у наслоњачи. размишљао о Марији и чезнуо. да је што пре види крај себе. Није ни осетио кад су се врата отворила и када је она ушла. Марија је узвикнула: „Мили мој!" — Милорад је скочио и притрчао Марши. загрлио је и обасуо је пољуппима. Чежња Маријина за родитељима и Родпом грудом. била је, сад, њеним одласком до њих. у неколико угашена: али је зато чежња његова за н>ом док је боравила тамо, бивала све већа и собом још више и чвршће везивала њихова бића ланцем оне велике и праве љубавн — љубави до гроба.

ПИШ&Ј УАЦА ОЗБачи^ ^

(^**рсли се у Напуљу, у доба раскошног италијанског пролећа. када су море и небо подједнако плави. Она се заинтересовала за вајарске радове. Дивила се љупким фигуринама које су својом грациозношћу оживљавале једну малу светлу собицу окренуту мору. Проводили су дуге часове у 1 тој мирној каменој кући коју. сем сунца и голубова, нико није посећивао. Шетали су заједно по уским. кривудавим улицама које је често затварала пека изненада искрсла кућица украшена каменим цвећем и гирландама. Проводили су дуге часове на широким, сунчаним трговима, посматрајући сребрнасте голубове и црнооке лепотице које су продавале корале. Нимало дисхармоније није било у њиховом нежном пријатељству ... Поклонили су једно другом сва она дивна. узвишена осећања, изазвана овим утиспима. Затим је она отпутовала у своје Скопље, носећи у зенццама магиску лепоту пропутованих предела, а у срну његов лик... * Већ данима чекала га она с нестрпљењем. Инстинктом заљубљене жене осећала је сваки његов корак ближе. Она година самоће и чекања развила је још јаче та осећања у њој. Постао је био делић њен. Волела га љубављу мирном и дубоком. Онако, како воле жеие чија је душа и сав њихов свет... Већ давно је спремила његову собу. Руком вољене жене скоро милујући, довела је сваку стварчицу у склад с његовим укусом. Он је волео удобност и једноставцу лепоту где сваки делић долази до изражаја. Али, место њега. дошла је вест да га не чека. Обукао се и отишао пут границе. Било је то тако изненада. једне вечери када је по баштама дуж Вардара увелико нветао јасмин ... * Прошли су месепи дугог узалудног чекаља. Све што је сазнала била је вест да је погинуо негде у близини Марибора. још при првом јуришу. После очајања дошла је туга. А опда мирење са судбином... У једној имућној породици у Београду запослила се као учитељица језика и клавира. Прихватили су је с много отменог разумевања. Могла је несметано да се посвети својој тузи... Шта је било остало од оне ведре, насмејане девојке! Колико горчине скупила је у себи та душа навикиута само на леда и светла осећања! Про-

шлост је изгледала тако магловита и неетварна. као сан кога се ујутру још једва сећамо ... У свежим пролетњим вечерима, док је девојчипа писала своје задатке. а малишан цртао с пуно Фантазије егзотичне птипе. она је сањарила... Једне вечери, док је сунце залазило на другој страни сребрнасте реке, она је седела за клавиром. Отворени прозори пружали су видик на реку и равницу. Прсти су скоро миловали дирке. Била је то Бетовенова „Месечнна над Алстером", компонована једне вечери на обали реке једном плавокосом девојчету. Звуци су брујали. топли и меки. губећи се у сумраку који је освајао... Није ни приметила кад је девојчида трудећи се да јој не смета, ушла на прстима и крај свећњака оставила једно писмо. Свирала је дуго не осећајући време. Било је то место суза и вапаја... Месечина је обасјала собу кад се дигла. Наслоњеи иа свећњак, лежао је пред њом бели омот... Било је то заробљеничко писмо. И њено име исписано оном истом руком која га је писала стотину пута на жућкастим ковертима. Није крикнула, нити га је зграбила. Само се лагано спустила на —4- * ЧШ 1

столицу и склопљених руку остала читав минут, уздрхталих усана, раширених очију ... У смрзнутим жилама осетила је топлу крв младосги... Обузела је нека вртоглавина, а руке се спустише на дирке које забрујаше мелодично ... (Ова кратка прича посвећена, је 8аробљенику бр. 89.849 у Нирнбергу).

Шта треба предузети против малокрвности? Јекада јв малокрвност била врло у моди и омиљена дијагиоза публике па и лекара. Ма шта човеку Фа» лило, дијагноза је била сигурно: малокрвност. Још ако је особа била мало блећа у лицу, па још имала и несвестину или и главобољу, није било никакве сумње. Мећутим колико је то нетачно произилази из многих заблуда и погрешног пропењивања болести — на рачун малокрвности. Прво: да ли је неко малокрван илд није не може се никада тачно проценити само по боји коже и видљивих слузокожа (на пр. по слузокожи доњег очног капка. као што се то обично чини). Јер има особа које имају кожу бледо-жуте или мрке боје, мада им је број црвених зрнаца и количина пигмента (хемоглобина) у њима потпуно нормални. Осим тога једна иста особа може у току истога дана да буде час блећа. час руменија што нв зависи од количине крви у њеним судовима. него од њене расподеле, нрема скупљању и ширењу крвних судова у појединим деловима тела. Друго: има случајева када болесник не болу« је од малокрвности. па ипак изгледа блед. Тако бива напр. код особа које болују од бубрега и 8бог тога имају повећан крвни притисак (тзв. „бледо" повећање крвног притиска). Треће: због свега тога тачно одрећивањв степена малокрвности може се извршити само прегледом крви. тј. бројањем црвених крвних зрнаца у њој н одрећивањем количине нигмента у њима. Јер не само од броја зрнаца, него и од њиховог квалитета. од количине оне супстанције која садржи гвожће и која везује кисеоник. неопходан за сва сагоревања у нашем организму. зависи постоји ли малокрвност. Свака здрава мушка особа треба да има око пет милиона црвених крвних зрнаца у кубном милиметру крви са око 90% пигмента. док жена садржи нешто мање, око четири и по милиона зрпаца са око 80% пигмента. Све вредности испод ових нису нормалне и онда св тек може сматрати да је особа малокрвна. По себи се разуме да постоје и разни степени малокрвности. Једна особа која садржи само два милиона зрнапа у кубном милиметру биће више малокрвна од оне која садржи три и по милиона. Нестанак крви у неком организму обично је севундарна појава и последица је обично неког већег постојећег узрока. Постоје углавном три узрока за смањење крви у организму: 1. Када човек из било којих разлога искр-. вави (рана, гризлипа у желутцу или дванаестопалачном цреву. искрвављење жена при пороћају или за време других болести женских полних органа итд.); 2. Када у органима у којима се стварају крвна зрнца (коштана срж) услед неког узрока. обично отрова за организам, долази до њиховоГ смањеног стварања и напослетку з. Када настаје разарање самих крвних зрнаца у организму нао напр. за време маларије. када плазмодије, проузроковачи ове болести, уништавају црвена крвна зрнна. Лечење малокрвности треба да будв управљено прво према узроку. Ако ностоји крвављење, потребно је што пре га зауставити: ако је неки отров који утиче на коштану срж, трсба гп. уклонити и напослетку ако је у иитању неки проузроковач распадања крвних зрнаца, треба га пронаћи и сировести спешгфично лечење. Али истовремено — као и у свим случајевима у којима је непознат узрок треба изгубљену крв надокнадити, Ако је количина изгубљене крви велика и нарочито ако је она изгубљена нагло, неопходиа је трансфузија крви. Ако то није случаЈ, онда су лекови као гвожђе и арсен најкориснији. 0 сва јела која садрже гвожће (напр. спанаћ) и витамииа (поврће, воћв млеко. масло, рибље уље) индиредтно помажу стварању крви и због тога су корисни. Др. ; С.