Коло

4

'* 1649 — гако каже једна хроника »з тога доба — неки часовничар иа Норимк-ч-а лзвеони Јован Хаудшје жоиструисао је један покретач иа феДере који је прикључио евом екипажу. Кола су на тај начин успевала да буДу без кон>а и могла да пређу „дае Хиљаде корака" и.та један ипо километар. После тога је требало понова вавијати механизам. * Острво на коме је оаграђои град Њујорк Ипдијашпт су уступили Ввролљанима 1668 у замену за следећу робу: 10 кошуља, 30 пари чарапа, 10 путака 30 метака, 30 либрица праха- 30 секира, 30 ло-наца и једну шипку бронзе* Знак раопознавања код породице Меровинга која је доминирала у VI и VII веку у нелој Фраицуској, био је дугатка кос'а код људи. која се аосила као симбол краљевсшг достојанства. Фризура Меровинга ,је била чувана ол лана роћења и никад је маказе нису. смеле дотаћи. Таво су се

мог.ти распоотати припадгогци краљевске породице ма како обучени они били. Носили оу косу повезалу или оу је паж пуштали да ое слободно вије низ леђа. * Један од наочуднијих до сад позетагих сатова био је направљен 1878 годиве у Франкфурту. Свакл пут кад би чаоовник откудавао сате, дрвеиа рути ваоружаиа пиштољем излазила је из јеног одређеног одељења и из оружја је био опаљен метаж. Конструктор тота часовника је говорио да н>егова наирава има за циљ да убша време. * Једва од вајстаријих цржава посвећеннх св. Петру и Павлу била је саграђена близу Париза у VI веку, по наређељу краља Клодовинга. Пзабравши место на коме је имао намеру да сазида пркву. тпаљ је бацио дл ■ из еве снал-е сво.је копље- Дуж.ина нркве је тако бнла означена ,-да би се — питае стари историчар — једног дана мо1. и "тгги енага краљеве мишице по дужкли зграде. Џ

Прошло је много дана како ое видели ниомо И много чежњивих ноћи, кад срце јеца и пати, Многу омо сузу пролипи, скрушено молитву шаптали Само за једно: татица да нам се врати. О, оче мили, да знаш каво је нама тешко Без тебе бити далеко и крова овога драгог. Ти аи сад у туђини, други те кменом зову, А ми смо жељни твога погледа нежног и благог. Ускоро биће нам слава. Као и година прошлих Запалићемо свећу, кољиво вином прелити, Ал' неће бити радости и песме као некад, Јер знамо да ће суза у оку твоме( засј ати. Ал', оче, тога дана, побожно када у цркви Отстојим службу целу, молитве тихе шалћући, Молићу само једно, Бога и авеце насне, Да тата буде здраво и да се врати кући! Београд, априла 1942. Мара Шиљеговић, ученица V разц. VII женске гимиазпје

Из старих хроника

I' Т ебо је било попрскано 8вездама. Он 1ој миловао ухо речима: — Ох. једну реч само са ваших усана и бићу срећнији од свих на све■гу од звезди које парују небом. одљуди који парују земљом... Ја вас волим. . Сваки дамар у мени откупава по стотину, по хиљаду пута да Вас волим ... Вас и никог више и никад другу.... Реците гх?пите. да ли ће ме

бедеме ,.. И док будем падао у појмр, ниједног тренутка нећу зажалити због тога и подаћу се смрти мирио и блажено, јер сте Ви то тако желели.;. Волим Вас као што никад нкко ниЈе волео ... Реците. реците само ону дивну двословну реч, и бићу најсрећнији човек на свету, и бићете најсрећнија жена на свету... А она ћутала... * Кроз гешку завесу продире с муком прво пролећно сунце. Она, ова ваздушаста, сва дивна, прекрасна као љубав, губи се у удобној, тешкој фотељи. А он пред њене ноге положи масиван ковчег оД најфиније коже. И рече н ун одрицаља: — Ево, оно што ми је најважније на свету, оно што ми је најдраже и најпст.чебније, стављам нред Ваше ноге, богињо моја... Један Ваш покрет н једна Ваша реч и биће то Ваше... Све Ваше: Два килоррама кафе, килограм чоколаде, пет килограма пирииџа, пет килограма шећера, цимет, бибер, сенф и шта више, два пара „Кајверових" чарапа... И она рече: - Да! И беху цресрећни обоје.. 1

Три групе наших официра и војника у немачном заробљеништву. (Сћвмцн; Приватна евојнна)

Клизили облаци небом, клизило вре,ме под облацима, а он и даље волео. И једне вечери, док се сумраа пружао низ калемегданске падине, а лађице секле мирну реку, он ју је миловао својом безграничном љубављу: , — Волим Вас још увек, волим Вас више него икада... 0, чујте ме, љубави моја... Једна ваша реч, и моје тело стропоштаће- се низ ове стародревне

Време откидало комадиће вечности, > ов I даље волео. И шапутао јој друге једне ноћи, пок су тешки облапи гутали бвезде. а месеп покушавао да посребри земл.у: — Зар заиета .Ла!" неће отпрхнути никада са Ваших дивних усана? Зао ме ни Једног тренутка неће прозрачити топлота те мајушне речи вар никад та два сједињена слова неће сјединити нас и наше душе? Погледајте овај прстен . Диван је 8ар не? Носиле га негда најлепше жене београдеких паша, чежњиве оријенталке, бајне Гркиње, белокоже Ввропејке. Тај прстен. понос је нашег дома .. Красио Зе он донније руку кнегиње -Јулије Не бих се од њега одвојио ни за шта на свету. јер га је носила моја мајка. !5ет> је ресио прст моје сестре... Али. ево. стављам га на Ваш нежни и леПи прст, с љубављу и без жаљења га стављам. јер је Вама био намењен још Т преисконска времена. јер Вас волим више од свега... Реците ,.Да!". репиве љубави моја... А она ћутала...

нкада ваше усне усрећити. да ли ће нкада прошапутати: ,Ла!..." А она. ћутала. .