Коло

У век су стибали с првим пролећним дапима. Л вашар код тжве св. Марва не би се могао без њих ни замислити. Додуше, овог пута изостали су иаук-девојка, по потреби и рибадепојка, и аутентични гутач ножева и ватре који је стигао и до о<>а.;га оветог Ганга, дозпао многе недокучиве тајне, а неколико славних индпских јогија личио познаје. Па нпак, још уочи вашара зашарениле су се по ледини на Таш-мајдану мале и велике шатре, с најчудноватијим натписима и сликама, расклиматана стара црвена и плава циркуска ко-

— Број пет! Тајац. — Па наравно, знао сам ... — Кад си даао, зашто ниси играо на пет? — Ех, зашто нисам ... Човек одмахну руком. Новац с чаршава покупио власник рулета. Човек с огро.мном масном шеширчииом, за ксју је заденуо спарушен цвет, нреврну џепове, разочарано пљуну и одгсга се. — Ко даље игра, господо? — виче дебели „крупије" промуклим гласом. — Можете да изгубите, а молгете и да добијете... * — Пази, бре, што је лаф! Ко би рекао... Људи се заценили од смеха, тапшу ио рамену неког шепавог човечуљка која се збуњено смешка. У лицу сав је црвеи. ч — Море, маиите ме, људи... То у ствари пије тако... Нисам баш јак. Ово је — случајно ... Ту вам је справа за мерење снаге. За један дииар монгете да утврдите каквим физичким могућиосгима располазкете. А на скали справе тачио ћете видети да ли спадате у кепепе, даме, спортисте, атлете или џинове. Власник справе нашао је да се људи таао најбоље могу класифицирати. И сказаљка сама показује. Само треба да дунете у једно црево ... — Нисам ваљда џин! — готово се правда човечуљак. — Јеси, бураоеру! — смеју се опет људи и мувају га педаицом у слабину. * И целог дала комешала се шарена гомила, од једне до друге шатре. И тек кад се иотпуно спустио мрак, умукао је заглушни урлик вергла. А ледином завладала пема тншина. Људи што станују по околиим кућама напослетку одахнули... п. Поповић

»- Спадох, бре, е Ногу! — Па, де да се мало разузуримо. Ту, Ј трави... Полегали по падини, загледали се пегде високо и — придремали. Жене смакле ципеле. И оне селе. Само мало да одахну. Човек у маоиој кецељи догурао однекуд пуна дечја колица, с тајанственим изразом лица. Онда потегао виљушку и развикао се: — Навали, народе! Бомба „крофне!" Нешто боговски, кад вам кажем ... Власник стрелишта никако да разјури дечурлију. Људи застали. Гледају слике изнад шатре стрелишта. — Добро, мојшм те, шта му је оно? — Оио? То ти је сибирски курјак. — Пази, молим те, во би рекао! Исти мој Зељов. А неко псује на ова уста. Већ десет пута је гађао неког лименог зеца, девет пута је промашио, а десети пут погодио — препелицу! * Око једног сточића гомила постајала све већа. Људи се гурали, немџлосрдио газили. — Ко дал>е игра, господо? Људи извлаче новац. Ређају динаре по чаршаву на коме су иснисане бројке. Нема, зажарена лица прате сваки покрет равнодушног дебелог „крупијеа" невероватно промукла гласа. Рулет се окреће ...

ла, „рингишпилп", стрелишта и „чамци" у којима је неколико дечака бескућника преспавало ту ноћ блалсеиим сном... * Поред продавца сановника, рожданика и икона, који је задремао на пролећној припеци, просјак рошавог лица, развукао хармонику и лелече. Потура чанче ... и јвуди дају .., * Лицедереке шатре, с обојепим колачима у виду огромног са>ца, с неизбежним огледалцетом, овога пута нису привлачиле као и увек шарену, знојаву гомилу. Љих је заменио један сточић са шећерлемама, поред кога је један малишап, сав уплакан, тврдно да га нико неће с места маћи а!со му одмах нешто не купи. Људи иоскидали каиуте. Хучу. Сунце припекло.