Коло

ку^г-

лише'- 6ооивоје\ Ј р- оовановик

ПИСМО Бр.: 1 Т-ца Нада г-ци Деси .. да наставим где сам стала. Ушли смо у салу и тата, који га је само из виђења пошавао, поЈЦвао ми га. Отајао је у једном углу, крај провора. Црна коса била му је уредпо очешљана и налицкана уљем. Одело савршепо сашивено. Право да ти кажем, одмах ми се свидео. Оставл>а утисак безбризвног човека. Помислила сам да сигурно нема жел>е коју он замисли, а да му ое не оствари. Богат, леп, млад — мој тил! Задовољстео је „борити се" с таквим, зар не? Ал:п, ишло је доста тешко. Врло тешко, може ое рећи. Четири дгша — то у поверењу да ти кажем —* протекло ми је у уаалудиом труду, петога тск седео је за нашпм столом. Природно да сам га увсфила да је, уствари, он тај који се узалудио трудио четири дана. Очекујем да ћеш ме осућивати, али нисам могла друкчије. Он је био симпатично дрзак. И тако ое родила једна велика љуба.в. Ваш вечерас седели омо на клупи у парку. Хтео је без икаквог повода да ме пољуби! Замисли! Рекла сам да му ту слободу дозвољавам само зато, што је господин прекопута исувише стар да би могао ишта да примети. Пољубио ме је и рекао да код њега у хотелској соби, ако бих дошла сутра увече, не би могао нико ншпта да иримети! Чудан човек! Пзгрдила са.м га лропнс.но. Замисли ту дрокост... Како си ти? Пиши ми. Воли те твоја Нада". ПИСМО Бр.: 2 Сретен собар, Бранку келиеру „... Псећи је то живот, драги мој Бранко, тај келнерски и ообарски! Келнер служи госте најбиранијим јелима,

а за ручак добије опо што је остало од Филованих паприка или гулаша. Ти то најбоље анаш. А собар исто тано. Намешта човек по цео дан јастуке од паперја, свилене Покриваче и јоргане од најфинијег пврја, улази у најлуксуаније апартмане и гледа да ли је ове на свом месту, а најзад увече долази у свој собичак и свали се на тврду сламљачу. Пеећи је то живот! Зашто ти сазе ово пишем? Е, ове има свој уз!рок. То ти је увод. Увод, брате у овај догађај који ћу ти иснричати. 0 свему томе, о перју и сламњачи, размишл.ао сам баш синоћ. На тај пачин је морала да падне одлука о којој сам и раније ранмишљао. Тако сам, ето, ја шрешао у луксузну ообу, коју је баш напустио нек.и професор и паредио да се соба задржи, јер се враћа за три дала. Јастуци, Бранко, и душеци као морска пена! Увалим се и раомишљам о срећи, о срећи која неће никад да дође. Таман да засним, кад неасо за.куца. Ко ли је у ово доба? П1та тражи ноћу? Хтео сам да не отворим, али тај оиет аажуца. Да је профеоор млађи, по куцаљу бих рекао да је жена, али овако нисам анао шта да мислим. Неки пријатељ професора, ваљда? Ипак се нисам збунио. Не палећи осветљење, устанем из кревета и отворим врата старајући се, ни сам не знам зашто, да савдшјем ллце,,,

Освестио сам се тек кад је она, устајући из кревета, упалила осветљење и кришгула. Да си је видео, Брап»о! Црна као ћаво, а лепа као аиђео! Очи! Ух! — Ви нисте..! кршшула је. — Напротив, ја сам, — смејем се. (Не лажем те). Ударила ми је шамар и истрчала плачући од беса, а ја остадох ошамућеи, не од шамара, већ од свега тога, од целог тог дозкивљаја. Ове ти ово пишем, јер је тажо чудно да .не могу још да со саберем. Ретко се тако нешто догађа, зар не? Да ои ми здраво! Много те поздравља твој Сретен." ПИСМО Бр.: 3 Гца Нада гци Деси „Много сам забринута, драга моја, јер ншсако од тебо не добијам нисмо. Да ниси болесна? Нсмаш појма колико се ствари одиграло између ова моја два писма! (Оло прошло јс било страховито глупо, зар не?) Упаиред ћу ти рећи само лсшто иа чега ле би могла да за-

КЛ ј У чиш и сам крај: свс је битто срећно и лепо. Писала сам ти да ми је Павле, то је тај размажени милиоиер, предлозкио извесне ствари којс долазе у сукоб са мојим схватањем морала. После тог дрског предлога, ја сам се нал.утила и одмах ујутру послала писмо: да сам разочарапа и да сам прозрела његове бљутаве намере, па да вбог тога, налааећи да ми је сувишно друштво таквог човека, одлазим за Београд. Тек што је локомотива глаоио увдахнула и испустила са ве.ликом буком беле колутове дима, упаде на перон, сав зиојав и задихал, мали хотелеки портир. У руци је носио писмо, и кад ме на једвите јаде пронађе у возу, предаде ми га. Било је одњега! Од речи до речи гласило је оважо: 0божавала моја! После твог недоласка оле ноћи и после твог иисма, увидевши да ти ниси као друге, заволео сам те још више. Дођи, врати се! Воли те твој Павле. Тата сад, интересалтно, и не ларма мпого због једног кофера који је отпутовао без нас. Модада због тога што ћемо се ја и Павле венчати ускоро. Брзо би ме заборавио, рекао ми је доцније, да сам му дошла оне вечери. Виднш, драга моја, пралим ое путем најбрже дође до циља, јер је то и најкраћи пут. Лиши ми. Воли те твоја Нада".

ПИШЕ •

АНДРН. ВАРНО^

Одлужа о разводу донесена је због обострале кривице, и њима је било мило што се више неће виђати. Она је отишла ономе кога је волела, а он се слремио на велики пут, на који абог брачног живота ннје могао равије да пође. Све је, дакле, било како се само замислити молсе. Она није тражила ивдрлсавање. Желела је само слободу и ншпта више. Добила је сада и била је очарана. Под тим условима зашто би се расталн у свађи? Руковали су се друш«мг, а затим — збогом. Ипак нису могли да буду тако далеко једно од другога као што су желели. Нешто им је сметало. Њихово дете. Мајка га је, наравно, узела к себи и отац није правио никакве примед<5е, само је тражио кад је у Паризу. да вића овоју кћер с времена иа времс. Свако на својој страни отпочели су нов лшвот, који им је донео мпедо задовољства. Он је неколико година био у Бразилији. Она је најзад нашла човека по своме укусу. То је, уооталом, био неки врло добар човек, који је одмах заволео дете, иажо није било његово. А ни дете нпје било несрећно. Пролазило је време. И једнога дана мајка је рекла девојчици: — Сад ћеш да обучеш лепу хаљину. Служавка ће те одвести код твога тате, који се вратио с пута. Треба да будеш добра успут. Девојчици је тада било шсст годила. Господип, кога је назвала татом и кога је први пут видела, мпого јој се допао. Нашла је код и.ега пуно игр.ачака и поклоНа. Да, била је очарана што се уповнала са тако љубазним татом. Вратила се кући раздрагана оним што је видела и почела је да прича са одушевљењем све до ситнице. Али мајка је наједанпут зауставила и објаснила јој да абог разлога, који она но може разумети, не треба никако у кући говорити о томе тати. Ићи ће вод њега нонекипут да га посети, као и данас, али никоме о томе да не прича. Нико је, уосталом, нсће ни питати. Девојчица је послушала. То је било нешто што је 8ависило од родитеља и нгто деца не могу да разумеју. Било је и пуно друтих ствари које је она оставила у дну овоје главице, чекајући да порасте, па да схвати. Како деца долазе на свет? Да ли истипа Божић Бата доно-си 'играчке? Зашто бебе кад порасту постану понекипут мушкарци, а понекипут девојчице? Они разлози који су јој забрањивали да о господину онако љубазном као онај

што га Јв називала татом, свротали су се у тај ред тајии. Али она се све више и више одушевљавала тим татом. Створење које је највише волела на свету била је још увек њела мама. Али, носле ње, ко зиа? Мождд је то био тај господип. И ево шта јој је једпог дана пало на памет. Замислила се како би могла да састави те две личности које највише воли, и како би било лепо кад би се они сви троје ваједно шетали. Опа је мислила на остварење свога великога плаиа, али од тога иншта се није могло наслутити. Једнога дана, међутим, случај јој је помогао. Баш кад се спрсмала да пође оцу у посету чула је један разговор који је њена мајка водила телефоном: — Добро... Спремите колаче за пет сати. Ја ћу доћи да их узмем. Окрепувши се служавци додала је: — Немојте бринути вечерас за колаче, ја ћу донети од Плимеа. Плиме је био посластичар кога је

У пет сати њена ћ"е мама бити код Плимеа, акв успе да тамо одвуче и тату, поститв-тЧс циљ коме је тако давно телсила. Отац ју је као и обично упитао: — Шта би хтела да радиш послв шодне? Хоћеш ли да идемо у циркус? Она се узбунила, поцрвенела и промуцала сва уаруј&на: — Хтела бш да идсм да узкиизм код Плимса. . — Добро, мало моје, ићи ћемо. Али вашго си се тако уозбиљила? То није лишта необично. Сад је требало удссити да сс код посластичара оде у пет сати. Малој девојчици није лако да утврди распоред часова за једну вслику личност. Она то никад не би постигла да. јоЈ Бог није помогао. После ручка дошао је један татин пријатељ и почсо да прича бескрајне приче. Девојчица је мирно прелиставала једиу књигу са сликама задовољпа, што јој не предлажу да изиђе. Али у четири сата почела је већ да, се брине. Онај пријатељ неирестапо је причао и није изгледало да ће отићп. У четири ипо сати била је очајпа. Сјајна нрилика која јој се указала, пропашћб јој. Она се узврпољи, ватворила јв књигу и устала. Отац је најзад примегио њено мало очајно лице. Погледао је и он у сат. То је страшно, ја сам био и заборавио на тебе, и на твоју чувену ужину, Драги пријатељу, извини ме, можемо заједно вечерати, ако зкелите, алн сада морам да изиђем са својом девојчицом. А ти хајде пожури се да ставиш шешир. У пет сати већ су седели крај тањира пуног лепих колача. — Шта је теби? Зар ниси гладна? Зар ти се ти колачи не допадају? Да не би хтела неке друге? Она је била исувише узбуђеиа да би могла јести, једнако је гледала у врата. — Ако мама не дође! Мама је најзад дошла. Девојчица се сва заруменила. Откуцао је велики тренутак. Устала је, потрчала мајци и повукла је столу, пошто јс отац устао мало изненађен. — Ка.ко сте? ! — Врло добро, хвала, а ви? Измепали су нсколшсо речи балалне учтивости, а затим мајка је реклаг Извипите ме, ја сам већ закас.пила. До виђења, Нанета. Немој да те девојка чека. Девојчица је мргодно ћутала. Оно што је видела, и чула изгледало јој је још тајанственије и прслазило је њеиа схватања. Служавка је затекла сву узрујану. — Шта ти је? Да ниси јела сувише колача? Да те нису што ожалостшш?,

девојчица врло добро познавала јер је имао изванредне слаткише. У први мах овај разговор дсшео јој је само пријатну наду да ће јести добрих колача, али одмах затим једна друта мисао поликда је у њслој главици, порасла и развнла се.

И девојчица сва очајна, плачући над својим дивним порушеним плановима, у наступу дечјег рсволта против великих личности које знају много штошта, рекла је: — Ја нисам знала да се тата и ма* ма познају.