Коло

♦

јјјК^|%€&Л> ИСЛ ШЈ^:

Године 1879 претио је да избије рат измсђу Руеије и Енглееке. \Руска влада, да би појачала Флоту своје земље, купила је, као и Енглесха, за време овог рата, неколико старнх ратних бродова од Сједињених држава. Требало је само да се поја.чаЈу оклопи па тим бродовима. Једини лиферант челичних плоча био је тада Кармеги, човек чије се богатство данас не може уопште цифрама изразити. Њега је коштала челична плоча 185 долара по тони тезкине, а иродао је Русима по 249 долара. Дакле са зарадом од 36%. Међутим, својој сопственој земљи која је такође у то време вршила реофганизадију своје флоте дрвеии бродови су замењивани челичним — продавао је те исте плоче по 620—700 долара тбна, како је додније комисиски утврђено. Лепа варада од 300—400 %! 1 Парламеитарна комисија каже тим поводом у свом извештају: „Директори друштва Клајн, Кореј и Шваб нредузели су све могуће да пријемну комисију доведу у еаблуду, 'фалсифвковали су пробе," замењивали рлоче..." / „Бестидна превара коју су помену■ги извршили прикривајући право стан>е чини их недостојним за будуће испоруже.. После таквог извештаја ни у једној вемљи на свегу неби таква фирма добила више државне поруџбине. Међутим, у „богом благословеној земљи" долара и „великих послова" није тако. Морална начела запоста,вљена су тамо грамзивости. И већ неколико година доцније, после поменуте аФере, министар ратне морнарице дао је Карнегијевој групи поново поруџбину за челичне плоч« у висини од 18 милиона долара, иако је већ било нредузећа која су талсође израћивала челичпе нлоче на и по нижој цепи... И Карнеги, који је на такав начин барађивао новац, под старост се решио да постане добротвор човечалсгва. Познате су његове многобројие и многомилионске фундације, које носе и данас његово име. Оп сам је побожно изјавио приликом америчког вационалиог празника новинарима који су се сакупили у његовој суперлуксузној палати у Њујорку: „ЈКивот у нашој земљи је од дана до дана све лепши. Колико само има људи и жена, који су посветили евој живот раду за друге..." 'Гако говорн човек који носи титулу >,краљ челика". Он је сопствениж „Карнеги Стол Корпорејшен", највеће индустрије наоружања у Америци. Његов дух, који нимало не одгопара духу аегових речи, влада још данас у његовим великим предузећима. Он важи као велики добротвор и пријатељ људи, његове речи су слађе од меда. Али да видимо како живе они цоји стварају његова богатства... Питсбург, у држави Пенсилванији, носи у Америци име „Смоки сити". То зиачи „варош двма". Из хиљаде Фабричких димњака куља дању и поћу густ, црни дим. Ту је седиште хеншз металургије која спада у Карнегијев копцерн. „Тридесет ми је годада, али светлост дана угледао сам тев пре неколико меоеца; кад сам отишао из Питсбурга", то је виц који још увек пали у америчким вариетејима ... Сама предузећа су ограђена три метра високим зидом, дугачким читаве четири миље. Поред тога, дебели кабл од бакрене жице протеже се над целим зидом. Довољан је мали притисак па дугме у згради унраве, на да струја високог напона појури кроз кабл. Тешко ономе ко га се у том тренутку такне. Пред гвозденом оградом, на улазу, стоји гарда наоружаннх људи. То су људи агенције „Пинкертон", који

нмају обичај да пуцају и после тврде да су пуцали у самоодбрани... Дању и ноћу ради предузеће. Ноћу Та осветљују хиљаде сијалица на виооким калделабрима. Свуда се ужурбано ради: у великим холовима као и у ужареним ливницама, у магацииима као и у радионицама. И свуда пролаве надзорпици наоружали пушкомитраљезима. Јер, радници А. Карпегија прави су Варобљеници. Иако њему припада готово цео Питобург са свим својим Фабрикама, предузећима, кућама, радпама, кафанама, његови радници не смеју да папуштају предузеће, које је «н још 1883 године куиио од Хомстида. Радници са својим породицама, женама и децом, морају да живе у, кругу самог предузећа. Додир са спољним светом не дозвољава се. Плате се нримају у боновима нредузећа, потребе се купују у агаровизацијама које су опет сонственост предувећа. И умире се у нредузећу, јер у случају болести или неореће, а те су врло честе вбог не-

ЈХаДЈГо веК десе^ину годипа. Дошао Је одмах носле светског рата у ,.Долари;ку" уверен да ће се вратити кући, у Словачку, са вомилом пара, да ће нсжупити своје мало имање у Татрама које је било вадужено и презадужено код веленаша Јакова Дијаманта. Али годише су продазиле, дуг код исељеничке Фирме Вајтелбаум и Волников из Прага није се смаљивао, деца су долазила на свет једно за другим, и место у банци, повећавао се све више његов рачуп у кантшга. Од Америке није видоо Станислав Долницки ништа, оем ограде Карнегијевог предузећа. Чак ни облакодере Њујорка — бида је ноћ кад су стигли, — ни водопаде Нијагаре, па чак ниједног живог Илдијанца... Ои као ни 140.000 осталих радикка 1Са1шегијевог концерна у Питсбургу. Стан се већ помирио са судбином. Радио је равподупшо, као машина. Словачку и Татре одакно је заборавио. Примао је хладнокрвло бонове предувећа које је жена у кантини вамењивала ва коизерве грашка, иатлиџана мсса и пиво у флашама. И увече би се напијао рћавим виокијем. Он је чак уживао н извесно новереН>е надзорника и чувара. Посебном до-

Исзапосленост јс још и дапас велика брига Америке. Радници нису социјално обезбеђсни. Слика приказује групу нсзапослених радпика која се, у знак протеста, сместила у прегсобљу парламента државе Минесота, и неће да га напусти. (Го1оз: Ве]&га<3ег вШавепгиг)

довољног обезбеђења радншса, болесник или унесрећени преноси се колима предузећа у болницу предузећа. Тек кад човек умре мрки Кербери на главној капији, пушта.ју га у ва.рош. Земљиште је у Питсбургу и сувише скупо да би се уиотребило за гробље... Билу Кину досадило је лутање по Америци. Много месеца лутао је као „трамп" тражећи посла. Неколико пута је скакао, уз опасност по живот, из теретних возова, кад му је кондуктер уперио револвер у прса и подвшшуо: — До-к избројим до три да си скочио. Један .. двз ... И сваки пут је прошао срећно, јер је пао на меку земљу. Али досадило му је. Хтео је да ради и мирно живи. Макар шта да ради. Па чаж н код Карнегаја, у Питсбургу. Првих дапа мислио је да неће изд»жати. Учинило му се да је доспео у пакао. Постао је ложач у топиопици. Морао јс да баца угаљ у шест великих усијаних отвора. Јара је била толика да је мислио да ће му очи исцуреги. Гвоаденом мотком дугачком три метра морао је да разгрће ужарепи угаљ, сад у једној, сад у другој пећи... Зној му је лио с чела, руке су болеле до изиемоглости, сваког тренутка је мислио да ће да падне у несвест. А рад је трајао по десет часова па дап... Са два прекида од по пола часа. Толико да се обрише од зшоја, да попијс чашу воде или на брзшгу поједе ручак. Ни његовом другу Станиславу Долницком није било боље. А он је ту

даолом нуштали су га чак и у варош. Знали су да тај више неће умаћи. Вратиће се натраг, у своју робијашницу где је оставио скоро сву своју радпу снагу. Стан је већ потпуно отупео, помиреи са судбином. Не тражи више чак ни повншење надпице, јер су му једаред рекли: — Шта? Повишицу? Буди срећаи што те држимо. Напољу чекају хиљаде да заузму твоје место. Ако ниси вадовољап, губи се заједно са целом овојом бандом ... А породица Стана Долницког порасла је већ била на девет чланова. Деца су иствна кашљала и умирала., али сваке године се рађало друго. Умирала су од болести „силикозе" или како су је крстили „Карнегијеве туберкулове" која настаје од удисања дима и шоздене прашине. Шта му је дакле остајало друго него да ћути и ради даље? Он као и стотина хиљада Других. Коме да се жалн? Карнегију? Њега, разуме се, нико од његових радника никада није ни видео. Оп, истина, има палату у Питобургу, али навраћа овамо највише једаред у годииу, да проведе Божић. Неће ваљда да се угуши у диму својих фабрика кад може лепо да живи у Њујорку или Мпамију, где може пред услужним репортерима и фоторепортерима всликих новина, да држи поучле и нобожне говоре о томе како је Амерпка постала прави рај како за богате тако и за сиромашне, само ако хоће да раде..,

»Нервозан желудац« данашње доба све ое чешће чује да свет болује од нервозног желутца. То долази због тога што многе особе примећују сада извесле појаве које раније нису имале као узнемирење, несаницу, тежину у стомаку посло јола, муку, нарочито на празаи желудац, напетост у стомаку, нодригивање и друго. Због свих тих необичнпх и нових појава оне саме проглашују да бодују од нервозног желутца. Мећутим одмах треба бити начисто оа чињеницом да нервозан желудац не постоји, као што не постоји ни нервозло срце, нити нервозна јетра. Постоји само нервозан човек, који услед норемећаја функционалне окладностн својих живаца осећа нромене на једном или другом, нли час на једном, час на другом, или пак на једном и на другом органу, које су само последица ошнтег несклада у раду свих живаца у организму. По који пут и сами лекари, придржавајући се пазора застарелог медицинског схватања, или да би себи упростили посао да не би болеснику дуго објашњавали, стављају дијагнозу „нервозан желудац". Тада болесиик уврти себи у главу погрешну претставу о правом стању ствари. Али то нијс толшм) пезгодно, ако сам ле* кар схватн обољење како треба и лечи га целисходно. Много је горе ако се и ои придржава „нервозног желутца" и лечи га само као таквог, не истражујући прави узрок тој појави. Сгварно, нервозан желудац не ностоји, али постоје разне непријатности које он болеснику чини. Због тога ое не сме једним погодним називом прикрити прави узрок. А ол молге бити двојаке природе: или постоји један оишти поремећај живчане функције у организму и то обично проузрокован једном ства.рном болешћу коју треба пронаћи, или иостоји неко органско, дакле опет стварно обољење желутца или прибора за варење. Другим речима „нервозан" желудац је или последица неког другог главног и према томе важпог обољења у организму, или је сам оболео али не од „нервозе", него од неког стварног обољења које се може доказати. Ево нримера: Особа преморена од физичког или душевног рада, недовољно спава, уз то има можда још и бриге или душевни бол. Због тога живчани систем је преморен; преморени су и они живци који управљају желудчаним и црвеннм радом, а нрема томе и варењсм. Особа нема апетита, осећа тежину у стомаку после јела, има осећај мук>е, подригује или чак и новраћа. У другом случају особа болује од туберкулозе плућа. Токсин (отров) који луче туберкулозни бацили трује цео организам, па и живце, па и желудац. Тај болесник такође нећб имати апетита, осећаће тежину у желутцу после јела, осећаће напинање или ће подригивати. Али ни у нрвом ни у другом случају, желудац није главии кривац. И тада лечити само њега, његову „нервозу" нема никаква смисла и не води успеху. Првом болеснику треба дати телеслог и душевиог мира, а другом лечити туберкулозу плућа, па ће тек онда и желудац бити излечен. У погледу лечења ствар је простија — иако можда не толико у погледу ироиалажења правог узрока — ако постоје локадне промеле на желутцу или ла макоме делу прибора за варењс. Ту долазе у обзир цре свега запаљење желудчане слузокоже (пазите на кварне вубе или оболеле крајнике!) желудачна или дванаестопалачна гризлица, 8апаљење жучног мехура, запаљење цревуљка тзв. „слепог" црева н још друга обољења. Према томе дужност је лекара да открије прави узрок желудачних промена и да не дозволи да се као „нервоза желутца" лечи неко стварно, локално илл опште обољење организма. ДР. С.