Коло

V.

8

1 а" гЛ '

пише - Ома

'V 1 им је ушла, бацила је на отомал ( бели летљи огртач, и села вдај њега. Гледала је по ооби, као да Је хтела да одагна нерији лик, нечији етае, и вауставила ое на малој кљизи која је у коиотом повезу лежала на аближњем сточићу. Пружила је руку да је дохвати, али је у истом тренутку , тргла. Погледом }е само помиловала иосвету утисмуту златним словима у коЈку: — Љубљеној Златковић Југали ■— инж. Вјековић. Једино тај натпис на тој кљижици 1и>ипадао је шој. Све остало што јој је било у њој иослећено, више није била вена својина. Те дивне топле песме. које је некада испевао н.ој, почивале су у другом кожшм повезу са пооветом н.еговој жсни, на њеном сточићу. И није хтела да их чита. Али чиме да ублажи бол који је осетила после сусрета с н>им про неколико часака? Потражила је очима неки предмет који би јој отргао мисли с пута којим су пошле. Ничег није било осим једнот табака хартије, пера и мастила. Осмехнула се горко и пришла столу, Ва белој хартији низала су се црна, судбоносна слова: „Колико си нута ебрисао својим поиашањем из мојих очију онога човека »ога сам у својој осетљивој фантааији волела. Али све је то било за тренутак, јер бах Тебе, оног стварпог Дарка, поново спајала са Дарком моје маште... и моје срце прелазило би у тим часима преко свега. Заборављала сам тада на Твоју хладноћу и неосетљивоет према мојој љубави која Ти се бацала иред ноге да је газиш. И док си се Ти проводио некуд далеко од мене, ја сам оживљавала све тренутко који су потсећали само на срећу, и потиокивала све што је већ, као опадање лишћа, наговештавало

моју будућу несрећу, моју доживогау јесен. Гледала сам Те у мислима како се далеко некуд уморан од посла који гги дужност налаже, повлачиш у какву скромну собицу, и са безмерно нежним осмехом стављаш пред себе моју слику, гледаш је, дуго је гледаш и нреживљујеш у мислима наше треиутке, једино наше, који не припадају ником више осим нама, за које нико не вна осим нас. Да, мислила сам да чиниш оно што чиним и ја када се уморна вратим из камцеларије. Међутим, судбина ми је доцније испричала штл си Ти за то време чинио. Сазнала сам од ње да си тада био у кући њених родптеља, опијао се новом и свежом љубављу и вамарао се дугим шетњама удвоје по мирисним шумарцима. Сазнала сам да си уместо једпог картона на коме је почивао лик, пред собом имао жив и природан лик своје будуће жеие. Моја слика и мисли на мене биле су скривене некуд, бачене у заборав, како не би сметале Твојој новој срећи коју сн гледао у њепим плавим очима и у-

дисао са њених плавих увојака. Али, ја сам кроз сањарења видела само оаш што ми је пружило прилику да створим себи свог дивлог Дарка из маште... Још увек нисам бнла евесна онога што ме чека ... Забрујала су ; »вона једае недеље, заблнстале су круне на вашим главама, и ваше је венчање објављепо. 'Гек тада било ми је јасно. Озжиио си се. За Тебе сасвим разумно. У сваком случају Ти еи већ н тако имао намеру да осашеш породицу. Равлика је била само у томе, што то ниси учинио самном већ с другом. И Твој аивот је наставио да тече сасвим нормално. Мене си убрзо заборавио, и тиме је престала свати даља Твоја помисао на једну жену коју си можда у прошлости својој волео. А да ли си се икад питао како је мени, шта ја преживљујем док Ти

уживаш са сеојом жеиом, и хо!?у лп уонште преболети тај слом? Не. Ниои, то се никада ниеи питао. Да јеси онда никада не би учншго то што си учипио. Мислио си само на себе, бринуо си само за своју срећу. Што да се стараш за исход ореће једне ж-еие која је волела, и која ће опет бити у стању да воли? Можда би то Твоје мишљење било потпуно оправдано', да није била у питању жена коју си изгледа слабо нознавао. Није оиа једна од оних, која се са лажаом сузом у оку опрашта од једног, и у истом тренутку баца у загрљај другом љубавнкку. Реч је о жеии коју Ти ниси умео да цеииш, о жепи, која је волела и- воли само Тебе. Т1ећу 'Ги причати о патњама, о проливеним сузама и непроспаваним ноћнма. Доста је само да, када прићеш моме одру, обратиш пажњу на седе праменове и дубоке боре које данас зацело ниси запазмо. Драги мој Дарко, то су видпи трагови Твоје чињенице. Постоји уиутарн>а. последица, која ме гопи да учиним оно, што ћу учииити када Ти будем исписала још ово неколико последњих редака. Та је последица једно певидљиво ооећање, осећагм понижења. Када си се наситио среће коју си сам себи одабрао, када си увидео да си погрешно прорачунао своју будућност, сетио си се опет меие и понуДво ми, као милост, поиово своју љубав. Не могу да савладам своје срце

( ПИШЕ-ЛИНА НИКОТ1ЕТИР-ч)

Ј^Лазочарана, без имало наде и е/ Ј нергије у оеОи, без нкаквог ци/ ља, скоро изгубљано, глодала је негде у даљииу... Лепи пролећии дан није осећала. Чак ни први пролећни поветарац који се несташно играо њешом омећом косом ... Не, она то све није ооетила. Њене мисли биле су далеко, далеко од свега тога; биле код њега... Одједном, као да је неко пробудио из тог бесциљног сна. Нагло се трже, и пред собом угледа ову стварност, данашњег суровог живота. Овојим малим, скоро детињим рукама, грчевито стеже гво8Д0ПУ ограду балкона, и болио јеглу: — Мрзим га! Ах, мрзим, мрзим. Што је у ствари значило: — волим га, ах! волим, волим. Дрхтавом руком пређе преко бледог чела. И, неоклееајући прнђе писаћем столу, нагло отвори фиоку и извади сва његова писма, и дуго, дуго их ту110 носматраше. Да. Та су писма садржавала многа осећапа искрене љубави. Затим, узе вегову ФотограФију. И њу је дуго и немо посматрала. Љеие црне очи биле су још тамније ? а бледо лице, оно исто лице које је било увек ведро, насмејано, сада је било још блеђе, без капи крви... С горчином и болом, рањеног срца, она је сад гледала у његове плаве очи. Очи, ведрога неба и незаборавка. Док је на његовим уонама лебдео онај исти осмејак, који је при првом сусрету освојио. Н, као самртнику, једна за другом, ређале се слике. Сећала се тог првог сусрета с њим ... Вила је прослава на Коларчевом Универзитету. Она је стајала у холу с једном групом новинара; и у тренутку када је пошла да заузме своје месго, на самом. улазу, сударила се с њиме. Поцрвенео је, извинио се, а мало касније са букетом црвених ружа, пришао јој. Ето, тако је почела њеиа љубав. И, ко би рекао да јс она, лепа кћи савстника Новаковића, око које су миоги облетали али која је све редом. одбијала сада и сама волела. Волела, као што се само једанпут у животу може волети. Једне вечери, при пгрању на Калемееданској тераси; рече јој: Ових дапа морам отпутовати за Швајцарску. Добио сам у једиом предузећу место које ће ми као младом илжењеру и почетпику добро вористити Чим средим нрилике, доћићу по

тсбе и од твојих родитеља затраагити твоју руку. 0! како јој је био тежак раотанак, колико је патила. Па ипак, свој бол при испраћају на жеЛезничкој станици, није хтела да ода. А, када је воз полако кренуо, грунуле су јој сузе, а из груди јој се отео пригушен јецај... Затим су редовно стизале карте и писма од њега. Та иста писма, које сада грчевито стеже у овојој руци. Ирћо све чешће и чешће, па ређе и све ређе... Дани су пролазили. Недеље и месеци... Прилике су јој се јављале једна за другом, али она их све одбијала. Очајавала је, чекала га је. У мислима је најгоре вамишљала; али увек му налазила оиравдање. Можда је болестан, или је у великом послу... Исте мисли бориле ос и дан&с у њој. Враћајући се, баш тога дада, Валкаиском улицом, наједпом, као укопана стала је. Пред њом је био он. Враћао се из Швајцарске, али не сам... Пред очима јој све утону у таму и 041 а се затетура на ногама. Угушила је крик у ссби и посрћући пође кући.

и угушим у грудима н>егове речи. Признајем да си за меие још увек љуОл.оии, безмерно љубљепи Дарко, али баш зато, да не бих поиово згазила ту своју свету љубав, нећу ое нонизити да примим Твоја избледела и некада можда угушена осећања! За ту своју љубав, видиш, жртповаћу и живот, само да она остаие онаква, какву сам је сачувала за ово неколико годииа у којима је прохујала Твоја срећа. Не дам да је прља рука ниске пожуде и умањују њену величину пролазие, лажпе рсчи. Нађи себи жену која ће одговарати ситиим човечапским прохтевима. Ја тражим опо што у Теби нисам нашла, а што ће ми неоебично и мирно пружити смрт." Још неко време држала је перо надисписаном хартијом, у руци која јс, бледа као да је већ смрт ПЈЈешла преко ње, све јаче дрхтала. Најзад је иснустила перо и нагло устала. Вошла је према отвореним вратима која су водила на балкбн. Дуго је стп.јала крај зида, загледана у кровове суседиих зграда. Погодан тренутак. Никога нема да је спречи. Најзад, време је. Стегла је вилипе да не би чуЛа ударањс вуба. Очи и нбздрве се рашириле, а лице је било безбојно као посмртна маска. Окренула је још једиом главу ооби и упутила кратки шанат Исусовој икони. Затим се грчевито ухватила за ограду, и ирескочила је...

Још једаред баци поглед на његову Фотографију, писма и на карте; и уз иригушен смех, на комадиће исцепа их и баци. Несташии воветарац прихвати их и понеое, да их као бедпе остатке једне љубави ра:«иеее.

/1 итература нам је досад при/1/ казивала јапанску жену као ■"— неко кротко и слабо створење до ножртвовања одано, алн хладно у љубави са несрећним лицем сфинге увек претерано намазаиом. И ек.оро ни једаи писац ниЈе _ умео да пржкаже интимио осећање јапанске жене, љеиу нежпу душу и велику снагу њене воље. Све до времена цара Менји великог јапанског реФорматора, жеиа Нипопа је била затворена у кући. и присиљена на усамљенички жпвот. Кронике тадањег доба не говоре о некој побуни против таквог живота јер је карактср женс у земљи „Трешњевог нвета." проткап добротом, поштовањем и великодушношћу. Пошто је реформом дошао тако звани „Преокрет у тишини" јапалске жене које имају довољно смелости. својствепе њиховој раси. постепено су развиле завидну активност. Никакво пол>е рада. сем позорнице. јер им је забрањено да учествују на јавним нретставама, није им ускраћено. Али оне ва то ннсу тралсиле изједначење у правима. опште право гласа и такмичење са л>удима, нити су тражиле нолозкаје и части

Са страшћу су се бациле на учење. и усавршавале се на свим пољима иауке и' човечјег ума. Мећутим, верне мисије коју им је природа одредила биле су увек нелше мајке у правом смислу те речи. чак и онда кад су дошле до високих положаја достојних мећународпог поштовања. Данас, после негсолико десстина година лагаие женске еманципације, јананска асена која учи већ у првнм годинама школовања: кување, неговање и чување дене, обраћивање баште. урећивање куће и намештање с укусом пвећа у порцеланске вазс, грациозно свирање у ...сами^он", неговање болесника; позваиа је по трсћи пут у току овог столећа на своје место части и дужности. Напустшшш универзитет. гимнази.ју, завод или миран домаћи живот, јапанска жена је пошла да замени људе позване под орузкје. У радионицама, канпеларијама. болницама, свуда ое осећа нотреба за радом и пожртвованим духом. Одана и вредпа. аанемарила је сада цветли кимоно да би обукла, строгу униФорму коју прописује и памеће садашње ратно стање.