Коло

4

Прошло је годину дана, Ко нека тмурна, ружна ноћ, Откад оам без тате, оама... Татице драги, кад ћеш ми доћ'?

Упирући поглед не«уд у даљину, Кроз сузе ми шапће и прича о теби, Желећи да тиме, мени, твоме сину, Да утеху неку,- не мислећ' о себи.

Стално ми говори да ћеш скоро доћи, И да ће све бити као што је било, Да ће опет мирне да нам буду ноћи, Да ћеш опет мене узимат' на крило.

Да поново пеома по ообама звови, Да патње садашњег живота нестану, Да мати не трпи и сузв не рони, Да будемо опет сви у нашем стану.

Оиа ми је сада и отац и мајка, Чува ме за тебе, кад се кући вратиш. Труди се да ове ми изгледа к'о бајка, Зна да топлим срцем, ове ћеш да јој платиш.

И вечери сваке кад се Богу молим, Док ми непр&кидно теби мисли лете, Кунем се да тебе и мајчицу волим, И да увек бићу вапге добро дете.

Нестрпљиво чекам на свршетак рата, Па да се ти нама вратиш из туђине, Да ти мале руке свијем око врата И ускликнем оче| А ти мени сине!

Напиоао вазд. птсор. Недсљковић С. Бранислав Кгф. 4719. Декламацнја је рецитоваиа на Ускро & априла ,1942 године на врнредСи у Офлагу XXI /Ц.

Тати у заробљеништву

Далеко, у туђу земљу Тата ми мој отиш'о, И тужне проводим дане, Рођендан опет му прош'о .. |

Заробљеничко дете своме тати Ја и мити сами и дању и ноћу, Далеко од тебе проводимо сате. Од шестог априла сносимо самоћу, Молећи се Богу, драги тата за те. Од кад тебе нема, пуота нам је кућа, Све мисли нас тата оамо к' теби носе, Мами чвсто с' ока кане суза врућа, Па ме грли нежно и љуби ми косе.

Ја једва чекам да дођеш Да ми даш пољубац овој. Дођи ми, драги оче, Да падием у загрљај твој.., Београд, маја 1942. Вадежда Д. Караџић

(Онимци: Привагна сиоЈина)